Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Ostalo

Spora hrana (Slow food) – gurmanski jelovnik sa slikom puža

EKO-GASTRONOMSKA ORGANIZACIJA

U restoranima u kojima se primenjuje „spora hrana“ kao koncept pripreme jela, mora da bude označeno vreme čekanja na određeni specijalitet.

 

Za pristalice ekološko-gastronomskog pokreta „Spora hrana” (Slow food) i Pokreta za očuvanje organske hrane, način ishrane, ekološka i društvena svest i životna sredina predstavljaju posebnu vrednost.

spora hrana

Karlo Petrini, jedan od osnivača „Spore hrane”, inicijator je ideološkog manifesta s idejom i vrednostima polaganog uzimanja hrane u vremenu kada je sve moralo ići brže.

Zagovornici „Spore hrane”, prvobitno okupljeni oko italijanskog kulturnog pokreta „Arcigola”, već 30 godina ističu da su jelo i piće važan sastavni deo svake kulture, a pokret „Spora hrana” sam sebe predstavlja kao nekomercijalnu, eko-gastronomsku organizaciju, koja je protivteža praksi brze hrane.

Internacionalno udruženje „Spore hrane”, čiji je inače amblem stilizovani puž, želi da spreči nestanak lokalnih tradicija vezanih za način ishrane i da zaštiti biološku raznovrsnost, ističući snažnu vezu između tanjira i zemlje. Smatra da hrana mora da prija, da je kvalitetna, da je proizvedena na čist način, da ne ugrožava životnu sredinu i zdravlje potrošača. Zalaže se za čin zajedničkog obedovanja kroz takozvane radionice za probanje hrane i smatra da bi ovakav vid degustacije trebalo primeniti i u restoranima, kako bi gost znao šta ga čeka.

„Spora hrana” nije moralni protivnik brze hrane niti rajski san o zdravom svetu, već označava drugačiji način posluživanja, uživanja u jelu i gastronomsko-tehnološke obrade jela. Ovaj pravac insistira na standardima nabavke, pripreme, specifikacije troškova, veličine porcije…

Veoma je važno da u restoranima koji primenjuju koncept „spore hrane” bude označeno vreme čekanja na određeno jelo, pored kojeg u jelovniku stoji oznaka puža.

Čak i za jednim istim stolom mogu se naći pristalice brze i spore hrane: dok je prvi „progutao” svoj obrok, drugi uživa u svakom zalogaju, tražeći još po neki skriveni ukus i mišljenje duše o onome što unosi u sebe. Nažalost, praksa „spore hrane” sve je ređa u domaćinstvima: u mnogim, naročito u gradskim sredinama, hrana naših majki i baka polako ali sigurno izmiče porodičnom ručku, okupljanju oko stola i jelima koja se lagano krčkaju.

Zadovoljstva stola pripadaju svim vremenima i svim uzrastima, rekao je proslavljeni francuski gastronom Brile Savaren, a engleski pisac i pesnik Džordž Meredit je zapisao: „Ljubljenje ne traje, kuvanje traje.”

Čovekova potreba za nečim što će ga nahraniti navela ga je da isproba svaku biljku i životinju na planeti – od mrava do kita, od tartufa do manioke. Glad i hedonizam napravili su od čoveka „civilizovanu životinju” koja jedina kuva.

Priča o gastronomiji na neki način je i priča o razvoju ljudske vrste, od otkrića vatre i prvog posuđa pa do savremene tehnologije obrade namirnica i od rimskih gozbi i stroge ritualne japanske večere, pa do današnjih „obroka s nogu”.

Svaka kultura je dala svoj doprinos gastronomskom znanju kao umetnosti, nauci i veštini koja ne poznaje nacionalne granice i kulinarska ograničenja.

Početak „brzog načina ishrane” vezan je za sasvim praktične razloge, kada je 1902. u SAD, u Filadelfiji, otvoren prvi ekspres-restoran, to zapravo restoran brze hrane, a zatim 1916. i prvi iz lanca restorana Ričarda i Morisa Mekdonalda, koji je 1939. prerastao u pravo carstvo hamburgera.

Ostavite komentar

Ostavite komentar