TVRĐAVA
Znam da bi porodica trebala da bude tvrđava, znam to prokleto dobro, jer sam jednom davno bio vitez.
Eno, nose ga. Stojim iza čempresa, sakrivam se. Ja sam gnjida od gnjide, ne mogu i ne znam da opraštam.
Nije me strah, koliko sam puta tako stajao i posmatrao sahrane. Nekad, kad sam bio mali, užasno sam se bojao. Njegovih zidarskih ruku, njegovih pijano mutnih očiju. Kad me je mlatio, kad je mlatio mamu, kad je bio bog i batina. Onda je došao prezir i moja ruka je postala jača od njegove. Osveta je bila kao gorak med.
Tada sam ga skoro ubio, znam, on je ubio veliki deo mene. Bio sam samo zbunjeno i prestrašeno kopile, koje se celo detinjstvo povlačilo od nemila do nedraga. Po rejama, domovima, zavodima. Onda je došla arogancija, izbrisao sam ga, prekinuo sve veze sa njim. Svi moji ispisani junaci belih noći bili su bez oca. Nju sam pokušao da volim, ali jedva da mi je šta vraćala. Možda nije imala, možda nije znala.
Nju, majku. U meni je umrlo, eksplodiralo, preobrazilo se u večiti nemir. A onda je mama mesecima umirala. Zadnjih dana je bila sasvim mala, ko detešce. Ali nije se bojala. Smrti.
I on je od pića i bolesti postajao sve manji i manji. Nisam smogao snage da mu priđem i bar odglumim oproštaj. Sveto sam samom sebi obećao da ne idem na njegovu sahranu.
Pa ipak stojim tu iza čempresa. Za ruku držim ćerku koja pokušava da se izmigolji. Ponekad sanjam da me briše iz svog života. Moja ćerka. Tako se strašno bojim toga.
Ponekad je vidim kako stoji iza čempresa i posmatra moju sahranu. Celo vreme sanjam o porodicama koje bi mogle da budu moje. Do besvesti crnčim za privide. Znam da bi porodica trebala da bude tvrđava, znam to prokleto dobro, jer sam jednom davno bio vitez.
Ali nijedna tvrđava mi nije otvorila vrata.