PROTEKLI DAN
Ipak, odlazim u hladnu kišnu noć, ka svojoj sofi gde mi iz tame dopiru još stihovi Majakovskog kojih jedino ne želim da se odrekne.
Konačno zatvaram vrata i vukući teško noge, dolazim do sofe, koja me besprogovorno pušta da se, još u od kiše mokrom kaputu, sručim u nju, pokušavajući svim svojim preostalim snagama da utišam nemir proteklog dana.
Vozač tramvaja koji psovkama grdi dete što je uplašeno zastalo na sredini puta dok ga jedna žena grubo nije odvukla na trotoar; prodavač novina koji zeva i pritom glasno podrigne; u kancelariji sekretarica koja sa nepoznatom osobom govori o meni na ružan način i tek kada me opazi, zamukne uz blagi uzdah; par telefonskih razgovora bez većeg značaja; sastanci na kojima većinu ljudi ne raspoznajem, ali se svi pretvaramo da smo prijatelji iz detinjstva radujući se dobitku koji možemo jedan od drugoga iskamčiti; ponovo telefonski poziv, ali ovog puta sa ženom koja odbija da se predstavi i koja mi čita stihove Majakovskog; odlazak kod prijatelja L. na slavlje tridesetog rođendana gde srećem, kako mi L. sa strahopoštovanjem opisuje, nekoliko osoba važnog uticaja koji bi me mogli povezati sa drugim osobama od značaja, a oni opet izvršiti uticaj da se moja drama igra u pozorištu – jedan od njih me pomeša sa uslužiteljem i govori mi nadmeno da mu donesem „onog dobrog vina iz podruma“, nakon čega mu donosim vodu i zaspem mu u lice a on zine od čuđenja, što L. primeti i kao kuče se krene izvinjavati u moje ime govoreći da sam pijan, što ja već polako i postajem od zagušljivog vazduha, prijatelja koji se unižava, ljudi koji govore i koji svojim rečima zaglušuju moje misli toliko da osim životinjskog instinkta, koji me navodi da učinim, u tom pokvarenom društvu, pokvarenom jutru, poslu, zabavi bez zabave, životu bez života, neko zlo.
Ipak, odlazim u hladnu kišnu noć, ka svojoj sofi gde mi iz tame dopiru još stihovi Majakovskog kojih jedino ne želim da se odrekne.