ŠTA SMO NAUČILI OD KOROVA
Otpornost ili rezilijentnost je dinamičan psihološki proces prilagođavanja novonastalim uslovima koji se sastoji u sticanju sve veće i šire kompetencije za reagovanje na stres.
Bolest, razvod roditelja, odsustvo roditelja, smrt bliskog člana porodice, svakodnevni stres… Današnje porodice, posebno deca, izložene su ogromnom stresu sa potencijalom da naruše i fizičko i psihičko zdravlje.
Izvesne stvari ne možemo da kontrolišemo. Uprkos našim najboljim naporima, ne možemo sprečiti nevolje i svakodnevni stres; ali možemo naučiti da budemo otporniji tako što ćemo promeniti način na koji razmišljamo o izazovima i teškoćama. Želimo da se naša deca mogu odupreti stresu, nositi se sa promenama, suočavati sa teškim životnim iskustvima i imati pozitivne ishode.
Šta je rezilijentnost?
Otpornost (rezilijentnost) je dinamičan psihološki proces prilagođavanja novonastalim uslovima koji se sastoji u sticanju sve veće i šire kompetencije za reagovanje na stres. U značajnoj je vezi sa opštim razvojnim procesima, odnosima sa značajnim drugima i specifičnim životnim okolnostima osobe. Svi se susreću sa izazovima, međutim neka deca i mladi su elastičniji od ostalih. Oni sa većom otpornošću ostvaruju veće postignuće u školskim aktivnostima i istraživanja pokazuju, imaju nižu stopu psiholoških zdravstvenih problema (Benard 2004). Otpornost je važna za mentalno zdravlje dece. Deca i mladi sa većim stepenom otpornosti bolje upravljaju stresom.
Ne postoji jednostavan odgovor koji bi garantovao otpornost u svakoj situaciji. Ali možemo da pomognemo svojoj deci da razviju sposobnost preispitivanja teškoća i izazova ne bi li postala otpornija, sposobnija i zadovoljnija.
Kako pomoći deci da razviju snagu, steknu veštine da se uspešno nose sa teškoćama i budu spremna za buduće izazove.
Podsetite decu da je u redu da traže podršku. Pričajte s njima ko im može pružiti potrebna podršku. Razgovarajte s njima o tome kada će im možda trebati podrška, kao na primer kada se desi nešto loše, kada prolaze kroz težak period ili kada im je potreban razgovor o tome kako se osećaju. Kad je dete u nevolji, validirajte, priznajte to iskustvo i osećanja u tom trenutku. Na primer, recite detetu: „Mogu da vidim da si tužan“ i „U redu je plakati“.
Koristite otvorena pitanja tokom razgovora sa decom, „Šta je najbolje što se danas dogodilo?“, „Šta je danas bilo najteže?“ Ovo pomaže da deca artikulišu svoja osećanja i otvara mogućnosti za pomoć pri razvijanju veština suočavanja i rešavanja problema.
Detetovo verovanje u njegove sopstvene sposobnosti potiče iz kompetencije. Fokusiranje na najbolje kod svakog deteta, tako da i ono to vidi. Jasno izražavanje najboljih kvaliteta, poput istrajnosti, upornosti i ljubaznosti. Pomaganje detetu da prepozna sebe kao brižnu osobu.
Iskrena pohvala za konkretna dostignuća; ne širiti pohvale kojima može nedostajati autentičnost.
Ne insistirati da dete preuzme više nego što to realno može da podnese.
Objasnite deci da suočavanje sa izazovima u životu može biti korisno – pomaže nam da rastemo kao osoba i daju nam znanja i veštine zbog kojih smo bolje pripremljeni za sledeći put kad se pojavi neka teškoća.
Važno je i da mi kao roditelji budemo upoznati sa značenjem ovog pojma. Da znamo da se otpornost može graditi i može menjati kroz vreme.
Podsetiti roditelje o važnosti njihove podrške i održavanja odnosa sa drugim članovima porodice i prijateljima.
Omogućavanje izražavanja svih emocija tokom teških vremena. Otvoreno rešavanje sukoba u porodici radi rešavanja problema.
I na kraju, deca moraju znati da u njihovom životu postoji odrasla osoba koja veruje u njih i voli ih bezuslovno.
Piše: Nataša Radosavljević, dipl. psiholog
