DEOBA PRAVOSLAVLJA
Proces koji se već decenijama odvija ne bi ni trebalo da posmatramo kao novi raskol već kao otpadništvo. Bogu hvala, nismo mi ti koji otpadaju, barem ne do kraja i bez povratka.
Znali smo još posle tzv. sabora na Kritu (koji nije bio „ni sabor, ni veliki, ni sveti“ i „ne predstavlja nastavak pravoslavnih sabora, već odstupanje od uobičajene saborne prakse i neviđenu kanonsku novinu“), pre tri godine, da dolazi vreme raskola, iste težine kao što je to šizma bila 1054. godine.
U tom smislu proces koji se već decenijama odvija, a sada finišira, ne bi ni trebalo da posmatramo kao raskol već kao otpadništvo. I Bogu hvala, nismo mi ti koji otpadaju, barem ne do kraja i bez povratka. Vartolomej, naime, sve češće i otvorenije pokazuje sve osobine „pravoslavnog pape“ i klir kao i mirjani čiste vere širom sveta to sasvim lako prepoznaju.
„Carigradski patrijarh ne može se nazivati poglavarem Pravoslavne crkve, ne može on jedan da odlučuje o problemima s kojima se suočava Pravoslavna crkva jer ti problemi jedino mogu biti riješeni svepravoslavnim saborom, koji je vrhovno tijelo Crkve“, izjavio je mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije.
Na đedove reči ne moramo više ništa dodati, u smislu našeg stava i ophođenja sa Fanarima. SPC se već izjasnila protiv priznavanja ukrajinske, a potom i makedonoske raskolničke crkve. Naravno da će na red doći i crnogorska, kosovska i albanska tzv. pravoslavna crkva, ali su to sve slični „obroci“ iz iste fanarske kuhinje.
Problem je tu jedan i veliki je – što je pri pominjanju novoproglašenog „patrijarha ukrajinskog“, nedavno na Atosu, proiguman Hilandara stao na stranu vaseljene, a suprotno stavu SPC. U samom srcu Svetosavlja i Hristoljublja za Srbe, svetom Hilandaru, svetom domu čija je prava i jedina igumanija sama Presveta Majka Božja, dešava se ono što ne bismo smeli ni da pomislimo – odstupanje od učenja očeva naših. Braća Grci jesu stali na stranu vaseljenske patrijaršije, ali ako uzmemo u obzir da oni većinski jesu njima prinadležni i da su u režimu novog kalendara i svakakvih jeretičkih teoloških učenja Zizjulasa i sličnih već decenijama, videćemo da vode tešku, pretešku borbu. Potreban bi im bio jedan novi Sveti Nektarije sada i to očajnički. U tom smislu su grčki manastiri na Atosu učinili pravi podvig, odbijajući gostoprimstvo Vartolomeju, kao i bilo kakvo dalje poslušanje. Od 20 manastira, 12 je jasno reklo „NE“ Vartolomeju, ali nažalost ne i Hilandar.
Procesi u Pravoslavlju su uvek spori, promišljeni i na saborima potvrđeni. Ovog puta, procesi za priznavanje autokefalije su toliko ubrzani, da takvi vetrovi mogu duvati samo sa jednog mesta – iz Vatikana. Uostalom, prisni odnos između dva svetska poglavara „sestrinskih crkava“ kako oni sebe tj. svoju pastvu zovu, ne samo da se ne krije, već se i uveliko reklamira.
E, to u Srba ne biva. Setimo se Svetog Save i borbe za povratak rođenog oca u pravu veru. Setimo se i despota Đurađa i njegove pretnje tadašnjem patrijarhu da živ ostati neće ako potpiše uniju sa rimokatolicima. Setimo se Jasenovca. I svih jama. I svih dečjih logora za srpsku decu, blagosiljanih od Stepinca. I biće nam jasno kuda dalje, ako smo se na čas zbunili.
Pitanje čiste vere i sadašnjih velikih tumbanja u Pravoslavlju možda deluje manje bitno od političkih i ekonomskih tokova i prevrata, ali je upravo suprotno. Uostalom, sami judeo-masoni, tzv. „materijalni vladari ovoga sveta“ o tome svedoče – „ako nam išta smeta da zavladamo Istokom, to su te njihove službe i Liturgije“ – može se naći kod više njih u izjavama, dokumentovano. Ili kako reče jedan od Svetih otaca: Svaka Sveta Liturgija je atomska bomba bačena u pakao, a vladari ovoga sveta ne samo da u njemu žive već ga i kreiraju, čitavom svetu, kao modus vivendi i to poželjan.
Ruska crkva preuzima ulogu vaseljenske, u suštinskom smislu održanja čiste vere. Da li je Zagranična ili delovi RPC, Vaalam ili Optina, nebitno je. Ta unija je svepravoslavna i sveslovenska. A sve ostalo, nije naše nikad bilo. Niti nam je potrebno. Ako nam je do spasenja duše. A jeste.
Vizantija bi trebalo da vaskrsne, to da. Plačemo za Aja Sofijom zajedno sa braćom Grcima. Ali, na taj presto, upražnjen od 1453. godine, kada sedne novi car, očigledno neće ovog puta biti iz Elade, već iz majčice Rusije. A ko je on, projaviće se već. I to vrlo brzo. U slavu Božju i svih pravoslavnih!
+++
Autor: Nataša Miljević