Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

M. K. O. PO DRUGI PUT U LESKOVCU

I dok čekasmo u holu leskovačke bolnice da nas prime, Mika Kostić Osmanbegović se sve vreme drži za grudi i zapomaže: „Joj, matere ti, nije mi dobro, hoću da umrem!“

 

– Đes’ ba! A šutiš, ne smiješ da pričaš.

Gotovo me zadirkuje i provocira, ali Mika Kostić Osmanbegović je jedan od gradonačelnika grada Leskovca, i tu nema boga.

mika kostić

Kaže mi čovek sa brkovima, u odelu sa kravatom.

– Je l’ znaš ti, siroti, ko sam ja!?

– Ne!

– Pa kad se družiš sa Peđom.

– Ja sam ti jedan od gradonačelnika grada Leskovca

– I otud Vi, Vi… počeh da zamucukujem… na crno-beloj fotografiji uramljenoj, u holu skupštinske zgrade!

– Jes ba. Vidiš kako kapiraš!!!

– Čekajte, pa Vi znate i leskovački. A otkud bošnjački?

– To mi je po babu, i prezime, a matera mi je Leskovčanka. Je l’ znaš ti kada se Leskovac oslobodio od Turaka, bolan ne bio?!

– Ne!

– Pa kad ti je Tasa Abdul, kome ste vi đaci prišili nadimak, predavao istoriju, a vi niste učili već ispijali pive.

– Ono jes, kad ti kažeš…

– Gle, ovo neki hotel prave. Ali ovde je bio hotel Kostić. To su moji iz familije sagradili.

Pokazuje mi crno-belu fotografiju…

– Gle, nema nam hotela. Ali evo fotografije. Nema nam hotela!

– Ali gos’n Miko, evo prave nov novcati hotel Beograd.

– Kakav Beograd, to ti je pašaluk. Nema nam hotela!

Uspaničio se jedan od gradonačelnika, grada Leskovca, i ja šta ću, nema kud, nego zovnem taksi, da Miku Kostića Osmanbegovića vodim na Urgentni Centar.

I dok čekasmo u holu leskovačke bolnice da nas prime, Mika Kostić Osmanbegović se sve vreme drži za grudi i zapomaže:

– Joj, matere ti, nije mi dobro, hoću da umrem! Joj, nije mi dobro, hoću da umrem!

– Ali gos’n gradonačelniče Miko, sačekajte pregled ljekara.

Počeh i ja tu neku ijekavicu, i vidim da mi ide od ruke. I dok krenuh da ga hvatam za rukav, on se otrže i kao nekakav duh toga vremena, koji je vladao leskovačkom čaršijom, ote mi se iz ruke, kao dijete koje beži od svoje matere.

Na klupi u čekaonici osta ona bečka moda koja bejaše zapljusnula i ovaj grad na Veternici. Sako, kravata, štofane pantalone, džepni sat njemačke marke „Doxa“, jedna tabakera s par nepopušenih cigareta i incicijalima M.K.O., što je pretpostavljam, znate, Mika Kostić Osmanbegović. I ja. I dva tehničara koja bi da me vode na lečenje.

Iako se zgrada neurologije renovira, oni bi da me smeste gde ne treba. Preko puta, na psihijatriji…

Nisam lud, čekao sam sa Mikom Kostićem Osmanbegovićem pregled.

Pa uzmem one stvari i krenem da bežim kroz bolnički krug, pa kroz kapiju. A u stvari, s one strane sam zgrabio, poput deteta, jorgan, jer ja ovu agoniju sa jednim od gradonačelnika sve vreme sanjam i bežimo od aveti prošlosti od kojih se ne može pomoći.

Dragoceno je iskustvo sa neta jedne devojke koja je pila „Zoloft“, pa je prepala avet u snu. Neću eksperimentisati s jakim lekovima. Krećem sa autosugestijom od jutros: „Ja sam zdrav. Ja sam zdrav. Ja sam zdrav.“

„Samo sam hipohondar. Samo sam hipohondar. Samo sam hipohondar.“

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: