Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

ZAŠTITNIK PORODICE

Rođeni Kolašinac, Ljubiša Bogdanović održava brojna kumstva koje je njegov deda preneo na svog sina Milana. „Nosim skromne poklone, jer su prilike takve… Čarape uvek nosim jer su tako radili moji preci“, kaže kum Ljubiša.

 

Poznata je istina da je kumstvo kod Srba srodstvo. Šaljiva izreka „Kum nije dugme“ je i potekla iz te činjenice. Kum je duhovni otac tako da zauzima posebno mesto u porodičnim odnosima. Kum je zaštitnik porodice. Jedino kum nije krvni srodnik u porodici, a jednako je deo porodice. Kumstvo je običaj poznat Slovenima još od prehrišćanskih vremena.

ljubiša bogdanović

Kumstvo se ne odbija

Kum je duhovni otac i nekada je bio posrednik između porodice i predaka, a kroz Crkvu je kumstvo ukorenjeno u kumstvu Svetog Jovana Krstitelja – Hristovog kuma. „Kumim te Bogom i Svetim Jovanom“, govorilo se kad se tražilo od nekoga da kumuje. Kumstvo se ne odbija. Kum je nekada bio samo jedan za čitav rod, ali danas, sve češće svaka porodica ima svoga kuma. Jedan kum treba da kumuje u svim bitnim događajima – na venčanju, kao i na krštenju, prilikom davanja imena detetu. Kum se kao otac stara za duhovni put svojih kumčića (kumovske dece).

Kumstvo se nasleđuje i prenosi, ali nekada, ako je neuspešno, može i da se prekine. Za kuma se nikad ne uzima komšija – sa kojim se uvek može posvađati, a kumstvo je svetinja. Kum, pa Bog – govorilo se u nekim krajevima Srbije, dok su u drugi bili umereniji – „što je Bog na nebu, to je kum na zemlji“. Kum je mili i zlatni. Pred kumom se skida kapa… Sa kumovljevom se porodicom ne sklapaju brakovi, jer već postoji srodstvo – svi članovi njegove porodice takođe su kumovi.

U Ibarskom Kolašinu (opština Zubin Potok) kumstvo je do dana današnjeg cenjeno, mada se i ovde običaji menjaju. Staro kumstvo se, ipak, najviše ceni i poštuje. Kolašinac Ljubiša Bogdanović, koji već godinama živi u Svilajincu, kum je brojnim porodicama. To i ljubav prema zavičaju vuku ga ponovo i ponovo u Kolašin, uprkos tome što nema ni kuću ni stan na svojoj dedovini. Malo-malo pa sa svojom porodicom ide na krštenja, venčanja, svadbe… U prošlom veku nije bio običaj, ali u ovom veku se slave i punoletstva dece. Važno je jer mladi stiču i formalnu zrelost.

Podrška porodice

Ljubiša Bogdanović ima kumove u Kolašinu ali i u drugim krajevima Srbije. On je i danas uspeo da očuva kumstva koja su sklopili njegov deda i otac. Njegovi penzonerski dani danas dobrim delom su ulepšani porodičnim slavljima sa kumovima. A sestre i kćeri mu u tome pomažu. Svi ga podržavaju. Ponosan je Ljubiša na svoje kumove i veoma ih voli. Napominje nam i imena malih kumova (Srđan, Sofija, Snežana, Elena, Nino…) ali kako ih ima dosta (oko 30) tu uvek i roditelji moraju da pomognu… Ima on i anegdota i šaljivih priča o svojim kumstvima.

– Prvo kumstvo sam obavio negde 1957-58 godine. Sa majkom Vujkom sam i u Doljanima kod Zvečana bio kum pre nekoliko decenija. Žao mi je što jednog kuma više i ne znam. Oko toga se jednom i šala zgodila. Na nekom veselju sam jednom ovako rekao: „Kum sam mu, kum mi je, ali ga ne znam“. Svi su prasnuli u smeh! Anegdota je to, ali kumstvo je ozbiljna i važna stvar za mene – kaže Ljubiša.

A anegdota je i što ima zemljakinju Kolašinku koja ima virtuelnog kuma. Kumovi su, a nisu se ni videli osim na Fejsbuku.

– Prvo venčavam, a potom kršatavam. Nosim skromne poklone, jer su prilike takve… Čarape uvek nosim, jer su tako radili moji preci, a tako je bilo od davnina u Ibarskom Kolašinu, ima i neku simboliku. Sva kumastva moga oca Milana ja sam prihvatio i nastavio. Moje ćerke učestvuju u svemu. Posebno kod davanja imena… Mi u porodici posebno cenimo to što se kumstvo nije prekidalo i mislim da tradiciju valja nastaviti…

Izvor: Jedinstvo

Autor: Slavica Đukić

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: