Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

GODIŠNJE PRESELJAVANJE

Kako izgledaju najduže godišnje seobe ptica i šta je tajna migracije životinja? Šta je morfička rezonanca koja objašnjava migraciju ptica?

 

Svetski rekord u migraciji životinja ima ptica koju zovemo polarna (arktička) čigra. Njen put počinje nekoliko nedelja nakon izleganja iz jaja, vodi iz severnog Grenlanda prema zapadnim obalama Europe i Afrike, pa nastavlja preko Južnog polarnog okeana (Antartičkog okeana) do Južnog pola – ukupno oko 18 000 km. Za manje od godinu dana prevali istu udaljenost na svom povratku kući.

morfička rezonanca

Ali, nije samo udaljenost koju prevali ono što je impresivno. Kako engleske lastavice znaju put do svog zimskog hranilišta u južnoj Africi, udaljenog 10 000 km, a zatim uspevaju da pronađu put natrag u proleće da bi se razmnožavale, često na istom mestu gde su se gnezdile predhodne godine?

Biolog Rupert Sheldrake, koji se bavi ovim i drugim pitanjima u svojoj knjizi Psi koji znaju kada im vlasnici dolaze kući i druge neobjašnjive životinjske sposobnosti, za ilustraciju daje još jedan primer izvanredne navigacione veštine životinja koje se sele.

Naime, mlade zelene kornjače koje su se izlegle na obalama ostrva Ascensiona, usred Atlantika, pronalaze svoj put preko okeana do hranilišta svojih predaka na brazilskim obalama. Godinama kasnije, kada dođe vreme da polože jaja, one putuju natrag do obala Ascensiona, ostrva razmere samo 10 km, udaljenog više od 2300 km, bez odmora. Njihova sposobnost navigacije jedna je od velikih nerešenih zagonetki biologije.

Još je neverovatnija instinktivna sposobnost mladih ptica da pronađu put do zimskih staništa svojih predaka bez vođstva ptica koje su tamo bile ranije. Evropske kukavice, koje podižu ptice drugih vrsta, ne znaju za svoje roditelje koji kreću prema južnoj Africi u julu ili avgustu, pre nego je nova generacija spremna da poleti. Otprilike četiri nedelje kasnije, mlade kukavice pronalaze svoj put do hranilišta svojih predaka u Africi, bez pomoći i bez pratnje.

Kako one to čine?

Hipoteza koju trenutno prihvata većina biologa jeste ta da te ptice selice imaju urođeni genetski program koji ih usmerava duž određene rute, orijentišući se pomoću Sunca, Meseca i zvezda, pomoću magnetskog osećaja za geografsku dužinu i, u nekim slučajevima, pomoću čula mirisa.

Iako neki uspešni eksperimenti pokazuju da svi ovi činioci imaju uticaja, teorija nije u potpunosti zadovoljavajuća. Jedna od njenih manjkavosti je činjenica da nebeska tela nisu uvek vidljiva zbog oblačnog vremena, ili u slučaju riba i morskih kornjača jer su one pod vodom; druga je ta što Zemljino magnetno polje stalno varira pa nije pouzdano. Što se tiče čula mirisa, on može pomoći kada se životinja približava odredištu, kao u slučaju atlantskog lososa koji može “namirisati” svoje vode, ali ne i kada je hiljadama milja daleko, usred okeana. Nadalje, ptice poput albatrosa ne prate određeni put, a mogu se vratiti kući sa bilo kog mesta. Kao i mnoge od tih životinja – one kao da instinktivno znaju put.

Glavna alternativna teorija koja objašnjava navigacione sposobnosti migracijskih životinjskih vrsta takozvana je “usmerenost na cilj”. Ona kaže da postoji sila “privlačenja” odredišta koja omogućava životinjama da “znaju” kuda idu. Uz ovaj urođeni osećaj, životinje mogu takođe da koriste i druge načine navigacije pomoću položaja Sunca, Meseca i zvezda ili Zemljinog magnetizma, ali put mogu pronaći i bez njih.

Niz eksperimenata podržava teoriju “usmerenosti na cilj”. Jedan od njih, kojeg je sprovodio holandski biolog A. C. Perdeck 1950-tih godina, uključivao je hvatanje ptica selica na njihovom putu prema odredištu, prevoženje avionom do mesta van njihove uobičajene rute i posmatranje njihovog ponašanja. Drugi “eksperiment” dogodio se slučajno kada je kornjača sa ostrva Ascensiona preneta u Englesku 1865. godine. Kada je brod stigao do kanala La Manchea, kornjača je izgledala bolesno, pa je bačena u more. Dve godine kasnije ponovo je uhvaćena na otoku Ascensionu i prepoznata jer je bila označena. Dakle, kako se uspela vratiti?

Takođe je zanimljivo primetiti da neki od tzv. “primitivnih” ljudi, odnosno oni koji su više u dodiru sa prirodom, imaju vrlo razvijene navigacione sposobnosti.

Jednu od najspektakularnijih demonstracija ove sposobnosti dao je Tupaia, poglavar i navigator sa Raiatea u blizini Tahitija. Kapetan James Cook ga je susreo 1769. na svom prvom velikom istraživačkom putovanju i pozvao ga da putuje sa njim na brodu Endeavour. Tokom putovanja od preko 10 000 km Tupaia je znao da pokaže pravac prema Tahitiju u bilo kom trenutku, bez obzira na prevaljenu udaljenost i zaobilaznu rutu plovidbe broda.

Koje je objašnjenje tih izvanrednih sposobnosti?

David Attenborough u svom serijalu Život na Zemlji kaže: Čini se da ne postoji jedan odgovor: one koriste brojne metode. Neke počinjemo da razumemo; neke nas zbunjuju; a mogu da postoje i neke koje zavise od sposobnosti koje još ne slutimo.

Rupert Sheldrake veruje da se fenomen može objasniti njegovom teorijom “morfičke rezonance”. Ona kaže da su migracijske životinje “morfičkim poljima” povezane sa svojim mestom rođenja, hranilištem ili zimskim staništem.

Ta polja imaju prirođenu memoriju prenošenu morfičkom rezonancom koja uzrokuje da određeni organizam, kao što je ptica selica, rezonira sa pticama iste vrste prethodne migracije. Dakle, kada mlada kukavica kreće iz Engleske prema Africi, ona se oslanja na kolektivno sećanje svojih predaka. Ovo sećanje, prirođeno morfičkom polju migracijskog puta njene vrste, vodi je duž puta, dajući joj putokaz hranilišta i odmorišta. Ovo kolektivno sećanje omogućava joj da prepozna da je stigla na odredište.

Sve vodi tome da pojedinačno znanje prethodnih životinja iste vrste ulazi u kolektivni um koji obrađuje podatke i čini ih dostupnim svim sadašnjim i budućim životinjama te vrste. Izvrstan su primer leptiri. Svakog leta leptir stričkov šarenjak stiže u Britaniju iz severne Afrike radi razmnožavanja, putujući 1600 km bez stajanja. Po dolasku odmah se razmnožavaju, a sledeća će se generacija u jesen uputiti u Afriku. Drugim rečima, natrag ne lete isti leptiri, nego novi koji nikad pre nisu putovali, a ipak znaju put…

Proučavanje tih i drugih čuda prirode (uključujući prirodu ljudskog bića) može nas učiniti svesnijima prirodnih procesa koji su daleko od čisto mehaničkih, automatskih i potpuno objašnjivih materijalističkim pogledom na život koji sve vidi na najprozaičniji način. Postoje tajne u prirodi, pojave koje se ne mogu u potpunosti objasniti redukcionističkom naukom. To ne znači da one nemaju objašnjenje ili da se ne mogu razumeti, nego da je ponekad prikladnije sredstvo razumevanja – intuitivni um.

Dakle, i poetski i maštoviti duh može doprineti tome, pa bih za kraj citirao tekst iz nedavno objavljene knjige o migraciji lastavica, A Single Swallow, čiji je autor Horatio Clare pratio migracijski put lastavica iz južne Afrike do Walesa:

“Pre nego što sam krenuo, voleo sam ih (lastavice) estetski: bile su lepe i brze. Sada se divim njihovoj snazi i upornosti. Nešto je sasvim posebno živeti poput lastavica u letu, izvrgavajući se stalnoj opasnosti… Njihova neustrašivost, njihova radost življenja i njihov avanturizam su ono što volim. Bile su tako veličanstvene, ljupke i elegantne da sam se osećao povlašćenim da budem sa njima…”

Čovek je deo prirode i priroda je deo nas.

morfička rezonanca morfička rezonanca morfička rezonanca morfička rezonanca

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: