TELESNA POHOTA I NJENI UZROCI

Sveti Antonije Veliki kaže da telesna pohota ima tri svoja izvora. Jovan Lestvičnik takođe pominje odakle se rađa ovaj izvor mnogih strasti.

1. “Moj dragi otac jeste samoljublje, govori kod svetog Lestvičnika pohotljivo telo. Uzrok spoljašnjeg raspaljivanja leži u negovanju tela i uopšte u odmaranju, a uzrok unutrašnjih strasnih osećaja nalazi se u prethodnom odmaranju i uspomeni na počinjena sladostrasna dela” (Sl. 15).

Ovaj trojaki izvor iz kog se javlja telesna pohota podrobnije predstavlja Antonije Veliki:

“Smatram da u telu postoje telesni pokreti koji su mu urođeni. Oni, međutim, ne dejstvuju ukoliko duša neće i projavljuju samo bestrasno kretanje u telu. Postoje i drugi pokreti koji proizilaze od ishrane i raspaljivanja tela hranom i pićem. Stoga i govori apostol: Ne opijajte se vinom u čemu je razvrat (Ef. 5, 18).

Isto je i Gospod zapovedio svojim učenicima: Pazite na sebe da srca vaša ne otežaju prejedanjem i pijanstvom (Lk. 21, 34).

Kod podvižnika se javljaju još i neki novi pokreti koji proizilaze od lukavstva i zavisti demona” (Izr. ot.).

Da čoveka iskušava njegova pohota, objašnjava Varsonufije Veliki, može se spoznati iz toga što je nemaran prema sebi i dozvoljava srcu svome da razmišlja o onom što je ranije činio. Tada čovek sam na sebe navlači strast kroz svoju pohotu. Njegov um, malo po malo oslepljen strašću, počinje, neprimetno i za njega samog, da obraća pažnju na onoga prema kome oseća privlačnost. On sa njim govori, nalazi razloge da bi sa njim porazgovarao ili posedeo, i svim sredstvima se stara da ispuni svoju želju.

Ako dozvoliš misli da se bavi time, borba će se umnožiti sve do pada, premda ne i delom nego duhom, u saglasnosti sa pomislima. I pokazaće se da takav čovek sam zažiže oganj u svojoj prirodi. A borba koja biva od demona odvija se na sledeći način: srce onog ko želi da se spase boji se da u sebe ne primi neprijateljsko seme. U tom slučaju čovek trezveno čuva sebe od zlih sećanja, a takođe i od susreta, razgovora i svakog povoda ka gledanju, kako ne bi bio osvojen strasnim pomislima” (Odg. 253).

2. Na raznim stupnjevima duhovnog savršenstva i telesna strast se rađa iz raznih uzroka.

Početnici, govori sveti Lestvičnik, padaju u blud obično zbog hrane. Srednji, osim iz istog uzroka, još i zbog gordosti. A oni koji se približavaju savršenostvu padaju isključivo zbog osuđivanja bližnjeg i ni zbog čega drugog (Sl. 15).

3. “Izvesnim neočekivanim i nezgodnim kretanjima su najviše podložni ljudi koji se pokoravaju demonu slavoljublja. Jer, oni se ispunjavaju taštinom čim primete da u srcu njihovom nema više bludnih misli” (Sl. 15).

Sujeta je služitelj bluda, ukoreva prepodobni Isaak Sirin. Usled neprestanog meteža i smućenja pomisli, sujeta iz svega što susreće izabire nečiste sadržaje i prlja srce. Ona neumesnim pogledom gleda na prirodu stvari i zanima um sramnim predstavama (Sl. 56).

Takvo poniženje gorde duše sramnim pomislima dešava se radi njenog ispravljenja.

“Video sam, govori sveti Lestvičnik, kako gordost može biti uzročnik smirenoumlja i setih se onoga koji govori: Ko poznade um Gospodnji (Rim. 11, 34). Jama i plod nadmenosti jeste pad. A pad često postaje povod smirenoumlja u onimna koji su smirenoumlju skloni” (Sl. 15).

4. Najvažniji uzrok i najneposredniji povod za strasti, pak, jesu ili pomisli ili sami predmeti.

“Neki vele, iznosi nam sveti Lestvičnik, da strast obuzima telo zahvaljujući pomislima srca, a neki, naprotiv, tvrde da telesni osećaji rađaju nečiste misli”.

Sveti otac smatra da se dešava i jedno i drugo, s tim što dodaje: “Ovo drugo se dešava ljudima koji žive u svetu, a prvo se zbiva sa onima koji se nalaze u monaštvu, pošto nemaju prilike za prvo” (Sl. 15).