Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

POGUBLJENJE

To ne vide niko, i ne ču niko, a pogubljen bi onaj kome se dogodi. Opet i opet, bi pogubljen.

 

Tek što je, blago se k njoj prignuvši, prineo svoje usne njenom desnom uhu,

pogubljenje

da bi joj nežno, usput, između dva laka koraka podnevne promenadne šetnje kroz žutomirisni puder raspuhorenih lipinih krošnji, prišapnuo šuštave reči ljubavne, muškoženske, najskrivenije, koje ne zna i ne može znati niko, ni na Nebesima ni na zemlji, osim onoga koji ih prisno šapuće i one kojoj se prisno šapuću, ona je, po mnogogodišnjoj navici, gipko ugnula rame, spretno iskrivila glavu nadesno, i desnom slepoočnicom, ne – grubo, ali dovoljno odlučno, iskusno, veštinom žene udate, kojoj u stvarima ljubve više ni do čega nije stalo, odgurnula njegovu glavu u stranu, dovoljno daleko od sebe, da ne oseti njegov dah na svome uhu, da mu se usne ne prikosnu ni maljica na spoljašnjem zavoju njene ušne školjke, uz kratko, veštošaljivo, ali dubinski odbojno: „Evo ga, opet!“

On, pak, presečen dželatski u pola purpurne reči, odgurnut, prevrnut unazad kao svetiljka od papira usled nenadnog naleta ponoćnog vetra, sa nedovršenim poljupcem na usnama, plavim od podliva i crnim od sukrvice ponovnog sudara sa mračnom tajnom bračne omraze, usmrćen, iščeze kao presvisli svitac u podnevnom mraku sunovratne svakodnevice.

Smak ovaj bezglasni, blesak precrni zbi se usred bela dana, na varoškom korzou apatinskom, klimtovski rascvetanom i rasprporenom od raznobojnih šešira i velova razlelujanih, u nedeljni dan, meseca juna, leta Gospodnjeg 1914, u mnogomirisno navečerje Velikog rata.

To ne vide niko, i ne ču niko, a pogubljen bi onaj kome se dogodi.

Opet i opet, bi pogubljen.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: