Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

SKUPŠTINSKI GOVOR RUSKOG NOVINARA

Ovaj govor ruskog novinara Andreja Medvedeva u nemačkoj skupštini objašnjava odnos Rusa i Nemaca, odnosno njihovog učinka u Drugom svetskom ratu.

 

Kad bih ja imao prilike da govorim u Bundestagu, kao dečak Kolja, ja bih, molim vas, rekao sledeće:

govor ruskog novinara

Poštovani poslanici. Danas sam video čudo. I to čudo zove se Nemačka. Putovao sam k vama i gledao lepe ulice Berlina, ljude, spomenike arhitekture, a sad stojim i gledam vas. I shvatam, da je sve to – čudo. Što ste došli na svet i živite u Nemačkoj. Zašto tako mislim? Zato što, imajući u vidu sve to, što su vaši vojnici radili kod nas, na okupiranim teritorijama, borci Crvene Armije imali su puno moralno pravo da unište ceo nemački narod.

Vaši vojnici su silovali decu. Spaljivali ih žive. Slali u konclogore. Gde su im vadili krv, da naprave serum za vaše vojnike. Decu su morili glađu. Decu su proždirali vaši vučjaci. Decu su zverski mučili prosto radi zabave.

Ili evo vam dva primera. Oficiru Vermahta smetala je beba da spava, on ju je zgrabio za nogu i razbio o ugao peći. Vaši piloti su bombardovali ešalon na stanici Ličkovo, koji je pokušavao da odvede decu u pozadinu. A potom su vaši asovi jurili za preplašenim mališanima i pucali na njih na otvorenom polju. Ubijeno je dve hiljade dece.

Samo za to što ste radili s decom, ponoviću, Crvena Armija mogla je da uništi Nemačku sa svim njenim stanovništvom. Imala je puno moralno pravo. Ali nije to uradila.

Žalim li zbog toga? Naravno da ne. Ja se klanjam čeličnoj volji svojih predaka, koji su našli u sebi neku neverovatnu silu, da ne budu takva stoka, kao vojnici Vermahta.

Na kopčama nemačkih vojnika pisalo je „S nama je Bog“. Ali oni su bili nakot pakla, i nosili su pakao na zemlju. Vojnici Crvene Armije bili su komsomolci i komunisti , ali sovjetski ljudi pokazali su se kao veći hrišćani, nego žitelji prosvećene religiozne Evrope. I nisu počeli da se svete. Umeli su shvatiti, da se pakao paklom ne može pobediti.

Vi ne treba da nas molite za oproštaj, jer niste vi ništa krivi. Vi niste odgovorni za svoje dedove i pradedove. I još, prašta samo Gospod. Ali reći ću pošteno – za mene će Nemci uvek biti tuđ, dalek narod. Ne zato što ste lično vi krivi. To u meni vrišti bol dece koju je spalio Vermaht. I moraćete prihvatiti da će barem moje pokolenje, za koje je sećanje na rat – dedine nagrade, njegovi ožiljci i njegovi ratni drugovi – shvatati vas tako.

Šta će biti posle – ne znam. Možda će doći tikve bez korena koje će sve zaboraviti. I mi smo mnogo tome doprineli, mnogo toga prosrali sami, ali se nadam da za Rusiju još nije sve izgubljeno.

Mi naravno, moramo sarađivati. Rusi i Nemci. Moramo rešavati probleme. Boriti se protiv ISIS-a i graditi gasovode. Ali moraćete da prihvatite jednu činjenicu. Mi se nikada nećemo kajati za naš Veliki rat. I tim pre, za Pobedu. I tim pre, pred vama. U svakom slučaju, moje pokolenje. Zato što mi nismo tad spasli samo sebe. Mi smo vas spasli od vas samih. Čak i ne znam, šta je važnije.

Izvor: Fejsbuk

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: