Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

ĆIUNE SUGIHARA (1900-1986)

Japanac Ćiune Sugihara se nijednog trenutka nije razmetao svojim podvizima. Umro je gotovo nepoznat u svojoj zemlji, uprkos brojnim priznanjima koje su mu dale druge države.

 

U moru neopevanih heroja koji su zadužili čovečanstvo nalazi se ime Ćiune Sugihara.

ćiune sugihara

Ceo njegov vrlinski život bio je posvećen čovekoljublju. Nakon što je završio engleski jezik, Ćiune Sugihara dobio je posao pri Ministarstvu spoljnih poslova Japana, a službu je vršio u Kini, gde je pregovarao sa SSSR-om o prodaji Severne mandžurijske železnice. Svoj zadatak je ispunio i više nego dobro, čime se nametnuo političkom vrhu Japana kao sposoban diplomata.

Tokom službovanja u Kini, ženi se jednom Ruskinjom, prelazi u pravoslavlje i dobija kršteno ime Sergej Pavlovič. Kada se očekivao njegov dalji diplomatski napredak, Sugihara naprasno daje ostavku, pogođen odnosom Japanaca prema lokalnim Kinezima: „Odnosili su se prema njima kao da su životinje. Kao da nisu ljudska bića“, rekao je.

Budući da njegova supruga nije želela da bude majka (čak je bez Sugiharinog znanja abortirala zajedničko dete), usled sve češćih nesuglasica dolazi do razvoda 1935. godine, nakon čega se Sugihara ženi Juikom Kikući, koja takođe prelazi u pravoslavlje i dobija ime Marija. Imali su četvoro dece. Valja napomenuti da je Sugihara sve vreme izdržavao bivšu suprugu.

Događaji koji su ga uzdigli u red najvećih heroja dvadesetog veka, počeli su kada je poslat u Litvaniju 1939. godine, kao vicekonzul Japanskog carstva. Iako naredne godine Sovjeti okupiraju ovu teritoriju, znalo se da je pitanje trenutka kada će doći nacisti. Zbog takvog staanja, Jevreji i Poljaci traže tranzitne vize, kako bi otputovali i sačuvali svoje živote.

U to vreme je japanska Vlada za izdavanje viza zahtevala određene uslove i proceduru, što ljudi koji su tražili njihovo izdavanje najčešće nisu ispunjavali. Sugihara u tri navrata zahteva od Ministarstva inostranih poslova Japana dozvolu za izdavanje viza, ali je svaki put odbijen. Tada odlučuje da počne sa izdavanjem viza na svoju ruku, čime je rizikovao ne samo opstanak u službi, već i svoj život i život svoje porodice.

Sugihara je ručno ispisivao vize od 18. jula do 28. jula 1940. godine. Takođe, sa sovjetskim službenicima sklapa dogovor da se Jevrejima i Poljacima dopusti putovanje Transsibirskom železnicom. Pisao je dnevno između 18-20 sati, a u tome su mu pomagali žena, osoblje konzulata, pa i same izbeglice. Kada je njegovo ministarstvo saznalo za ovaj slučaj, smenjen je sa funkcije i naloženo mu je da hitno napusti konzulat.

Do 4. septembra kada je trebalo da napusti Kaunas, sa svojom ženom je neprestano ispisivao vize. Na dan odlaska, tokom puta ka železničkoj stanici, Sugihara je stavljao blanko potpise i bacao vize u masu. Čak je i tokom iščekivanja da voz krene, udarao pečate i bacao dokumenta kroz prozor, sve dok nije potpuno iznemogao i uzviknuo: „Molim vas da mi oprostite. Ne mogu više da pišem. Želim vam sve najbolje.“

Smatra se da je zahvaljujući podvigu Sugihare i njegove supruge, spašeno između 6.000 i 10.000 Poljaka i Jevreja. Do kraja rata, jedan period su proveli u rumunskom logoru, da bi nakon njegovog završetka bio isključen iz službe pod izgovorom reforme. Izvesno je da je u pitanju bila svojevrsna osveta zbog neposlušnosti.

Ješua Nišri, pripravnik u izraelskoj ambasadi u Tokiju i jedan od Jevreja koji je spašen zahvaljujući Sugihari dok je još bio dete, uspeva da nađe svog spasioca 1968. godine. Sledeće godine Sugihara odlazi u Izrael, gde je uz najveće počasti dočekan od strane Vlade.

Konačno, 1985. godine, proglašen je „Pravednikom među narodima“.

O karakteru ovog plemenitog čoveka, dovoljno govori svedočenje jednog novinara, koji je imao priliku da ga intervjuiše: „Pitao sam ga zašto je spasao tolike ljude. On se zbunio. Toliko je smatrao da je to nešto najprirodnije da u trenutku nije znao šta da odgovori.“

Ćiune Sugihara je umro 31. jula 1986. godine.

Svojim podvigom se nijednog trenutka nije razmetao. Upokojio se gotovo nepoznat u svojoj zemlji, uprkos brojnim priznanjima koje su mu davale ostale države: Pravednik među narodima, Medalja zasluga republike Poljske i Životvorni Krst Litvanije.

Voleo je da govori: „Možda sam i mogao da poslušam svoju vladu, ali onda ne bih slušao Boga.“

Izvor: FB stranica Tajni začin klub

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: