KALČA PO PRVI PUT U NIŠ

Čujem Kalču kako gunđa: „Ma k’v smog i dim! Obična para iz parne lokomotive, na Železničku u Niš!“

– Kah, kah!!! – iskašlja se Kalča, pa mi se obrati i reče:

– K’v je ovoj gus’ smog?! Dim! Da neje od parnjaču, lokomotivu, na Železničku u Niš!?

– Ma jok bre gos’n Kalčo, aerozagađenje.

– K’vo, aero, ne razbiram.

– Ma opozicija, zasukla rukavi, rešila da doaka na aktuelnu vlas’!

– Sa smog!?

– Sa smog! I turila masku na vašega Čapu.

– Lelke boške – zapanji se Kalča.

– A ‘leb i vodu, davav li mu Nišlije!?

– Jok!

– A pceto gi izelo.

– Ne gi kunite…!

– Gos’n Kalčo, daleko bilo da gi pceto uape…

– Ono uapalo, bi gi nema kuče za koe da gi uape.

– A mondirav gi, oblačiv u pantalone, u čašire po poslednju modu.

– Beč! – reče samouvereno Kalča.

– Ne, gos’n Kalčo. Po englesku modu.

– Pomodari!

– Nego kakav si sa pare!? – pitam Kalču.

– Da l’ ti se jede!?

I Kalča mi dade krajcaru. Odem u Pobedinoj ulici da kupim kroasan!

– Ne možete s ovim! – kaže mi prodavačica.

– Kvo ne može, za penjurliju, čovek ti dava krajcaru. Toj mlogo vredna para bila u moj vek! – vika mi Kalča.

– Ne biva! vredna ne vredna, s’mo dinari!

– A, eve gi pedeset dinara – faćkam se za novčanik i vadim pare!

– Nemate još deset!

– Uf! Brate, imaš li neki dinar!?

Čovek se okrenu i dade mi dvadeset dinara.

– Na! Najedi se! – kažem prodavačici.

– Budite pristojni gospodine… – brecnu se prodavačica.

– Ama ja nisam gospodin, Kalča eve on je gospodin. Stevan Sremac ga je ovekovečio u Ivkovoj slavi.

– Na toj stranačkoj slavi, još nisam bila… Ha, ha, ha – nasmeja se prodavačica.

– Svašta! Ovoliko nepoznavanje kulta i dela mog književnog oca, koji me je ovekovečio – zaprepasti se Kalča.

Vidim obod šešira, a to sam se u stvari okrenuo na stranu, i gledam šešir, tetovažu, na desom ramenu, vrućina je, pa spavam u majici na bretele, toliko je toplo da se znojim ispod pazuha. Ali čujem Kalču kako gunđa: „Ma k’v smog i dim! Obična para iz parne lokomotive, na Železničku u Niš!“