ODNOSI U DANAŠNJOJ PORODICI

Pitamo se zašto se u današnje vreme porodice raspadaju, verovatno ne razmišljajući da se to dešava zbog toga što treba gajiti harmoniju u svim međusobnim odnosima.

Mitropolit Atanasije Limasolski odgovorio je na pitanje zbog čega se savremene porodice raspadaju, pa evo šta on o tome kaže.

Zašto se porodice raspadaju? Nakon pažljivog ispitivanja može se zaključiti da se uzrok problema nalazi u jednoj ozbiljnoj zabludi koja je veoma rasprostranjena u našem društvu.

Na žalost, niko nas u današnjem društvu ne uči pravilnim odnosima sa bližnjima. Od detinjstva nam govore da je važno da redovno pohađamo školu, da je važno da stičemo različita znanja, odrasli se trude da izrastemo u dobre ljude, uče nas dobrim manirima i izražavanju. Sve je ovo naravno potrebno.

Međutim, mi smo propustili nešto jako važno. Opštenje se ne sastoji samo u pristojnom ponašanju i izražavanju. Opštenje je umeće da slušamo drugog čoveka. A tome nas praktično niko ne uči. Mi smo naučeni jedino da govorimo. Umeće slušanja nam nije poznato.

Pokretani dobrim motivima, roditelji, muževi ili žene nam dovode na razgovor svoju decu ili supružnike sa kojima su u lošim odnosima. Međutim, boraveći u neprijateljstvu oni muče i sebe i druge. Čim započnu dijalog istog trena postaje očigledan njihov problem: oni ne slušaju jedno drugog, počinju da govore u isto vreme, ponavljaju kao sa kasetofona ranije naučene fraze u kojima se nalaze sve samo „za“ i „protiv“ u vezi njih samih. I tako postupaju obe strane.

Devedeset odsto brakova se ne raspada zbog vanbračnih afera jednog od supružnika. Prevara jednog od njih predstavlja samo posledicu. Prva pukotina se pojavljuje zbog toga što se muž ili žena – opravdano ili ne – zatvaraju u sebe same. U ovo me je uverilo dugogodišnje iskustvo razgovora sa supružničkim parovima.

Vi, kao roditelji, vrlo dobro znate da deca imaju jako suptilan osećaj koji ne možete obmanuti. Možemo izbegavati da se svađamo ispred njih i ne reći im ni reč o našim međusobnim napetim odnosima. Međutim, dete na nama neshvatljiv način shvata šta se događa… To jest, čak i plod prima razdraženost i različite negativne emocije koje se dešavaju oko njega. Tako da nemojmo biti naivni smatrajući da naša deca ništa ne razumeju. O, razumeju! Deca su jako osetljiva. I teško ćemo od njih sakriti naša osećanja.

Ponavljam: najneophodnije našoj deci i nama samima jeste harmonija u odnosima. To je nešto što se samo po sebi podrazumeva. Ali, kako da je steknemo?

Brak predstavlja neprestani rad na sopstvenom usavršavanju. Ovde nije sve tako jednostavno. Brak je nauka nad naukama.

Na primer, neki govore: „Ne mogu da shvatim zašto se moja žena žali na mene! Šta joj smeta? Dobar sam muž, brinem o kući, donosim novac, ništa ne uskraćujem. Šta joj još treba?“ I žena razmišlja na sličan način: „Spremam mu, perem, sređujem kuću, sve pravilno radim što se toga tiče, jedino o čemu razmišljam je naša porodica. Zašto je nezadovoljan?“

Međutim, oni nisu u stanju da shvate da je, naravno, sve to jako važno u braku, ali se sve to ne tiče druge osobe. Ne shvataju da duševno i saosećajno opštenje ima prvostepenu važnost u braku dok su materijalno zbrinjavanje porodice i obaveze po kući – od drugostepenog značaja.

Da bi brak bio čvrst i da se ne bi raspao, muž i žena treba da se potrude da shvate duševni svet onog drugog, da mogu da predosete kakve potrebe i teškoće može druga polovina da ima. Na taj način se brak jača. I delujući na taj način, muž i žena postaju „jedno telo“, to jest, jedan čovek. Ne odvojeno muž i žena, već supružnička zajednica, celina.

Sklad o kome smo govorili se dostiže samo uz trud, rad na sebi i požrtvovanje. Važno je znati da su duševni mir, mir u porodici i među supružnicima mnogo važniji od svega materijalnog i da se ne mogu steći ni za koji novac.

Potrudimo se da razumemo kakve potrebe i želje ima naša druga polovina. Potrudimo se da razumemo da je naš zadatak u braku da dajemo sebe drugom, a ne da zahtevamo od drugog da nam sebe celog da.

Velika je greška zahtevati od svoje druge polovine ljubav sa rečima: „Od tebe tražim samo jedno: da me voliš“. Ovakvi zahtevi se često mogu čuti od ljudi koji su tek ušli u brak. Kada čujem slične izjave, ispravljam ih govoreći: „Deco, postavili ste nepravilan temelj za porodičan život. Kada zahtevaš nešto od nekoga, onda će tvoji zahtevi biti razlog za spor i svađe. Ako zahtevaš od drugog ljubav, govoreći: `Jedino što od tebe tražim je da me voliš. Hoću da me uvažavaš. Da budeš dobra žena`, to je onda to! Od tog trenutka počinje neprekidna svađa jer ćeš zatim reći: `Ti nisi ona o kojoj sam maštao`. Na početku je potrebno čoveku prvo dati celog sebe, a tek onda tražiti. A tražiti nešto od samog početka – velika je greška.

Bolje reci svojoj ženi: `Ono što ja zaista želim jeste da te volim. Trudiću se da uvek prvi napravim korak tebi u susret u trenucima kada se ne slažemo.`“

Prema učenju Crkve, prava ljubav „ne traži svoje“, kako piše apostol Pavle: „Ljubav sve snosi, sve trpi, svemu se nada“. Gospod Isus Hristos je savršeno zavoleo čoveka – onako kako niko drugi nije bio u stanju da ga zavoli. Svoju ljubav je dokazao svojom velikom Žrtvom za čoveka. U braku muškarcu veoma priliči slika Hrista koji ljubi svoju Crkvu. I muškarac je takođe dužan da ljubi svoju ženu po tom primeru, to jest, u braku imaš mogućnost da ovaplotiš svoju ljubav, da daš celog sebe bez ikakvih pretenzija, trampi, bez ikakvog traženja nečega za sebe. Tada će tvoja druga polovina, videći tvoju plemenitost biti veoma dirnuta i rado će podeliti sa tobom celokupno svoje unutrašnje bogatstvo koliko je god moguće.

Potrudio sam se da vam objasnim gde se pojavljuje prva pukotina koja se postepeno povećava i koja za sobom povlači sve ostale probleme.

Hajde da težimo tome da pružamo svoju ljubav, celog sebe drugome bez ograničenja. Hajde da se potrudimo da čujemo i saslušamo drugog. Da bismo čuli drugu osobu potrebno je da prvo zaćutimo i sami se pretvorimo u uvo. Žena neka sluša muža i muž ženu. Na taj način će supružnici ojačani čvrstom zajednicom dati sopstvenoj deci najbolje što imaju, jer svojoj deci roditelji koji ih vole, vrlo rado daju svoju ljubav, svoju pažnju i saosećanje.

Želim vam sve najbolje, želim da uvek radujete svoje porodice i da se one ne raspadaju. Učite svoju decu svemu dobrom. Učite ih da budu aktivna i da postižu svoje dobre ciljeve da bi bila blagoslovena od Boga.