Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

OTAC I UČITELJ ILI „GODINA TUGE“

Ljudi prolaze, ljudi se pomeraju, ljudi bivstvuju ispred mene a ja osećam prisustvo samo zemljinih reči i shvatam da mi ovde nije mesto.

 

Osećam maglu, čini mi se. Magla. Ili je to svetlost koja se isprljala na putu do mene. Ne znam. Ja vidim maglu.

godina tuge

To jutro se u inat meni probudilo lepo, lako i uzvišeno. Veličanstveno je gledalo maglu u meni i smejalo se mravu u meni.

„Ako ti nešto dušu tišti, napusti to“, kao da čujem poruku iz njegovih čistih zraka.

– Moram da ispratim nekoga na mesto koje pruža božiji mir, pa ću posle da napustim ono što me tišti ili će duša napustiti mene.

„Sve ima svoju suštinu“, ponavlja Sunce iz jutra i taman kad htede da nastavi, ja se vratih onoj magli u sebi. Čoveku je lakše kada je obrgljen poznatom ljušturom. Insanu smeta i svetlost ako nije njegova. Čuje se ikamet a ja, bože me oprosti, čujem očevu najdražu sevdalinku iz mujezinovog učenja i pevušim je u sebi. Gledam u Sunce, ali ono više ne gleda u mene. Valjda, jer nisam shvatila suštinu.

Nakon ispevane sevdalinke odlazim u baštu i magla u meni se prosipa preko crvenih jabuka.

„Dobrim ljudima se odista događaju teškoće i nesreće u životu“, progovara jabuka u ime cele procvale prirode.

– Ovo te je Sunce verovatno nagovorilo. U redu. Dobrim ljudima se događaju, ali zašto meni?

Jabuka se postide mojih reči i uplašeno pade na zemlju. Podižući je, nehotice zgrabih i malo suhe zemlje.

„Uzvišeni Alah daje svome predanom verniku razna iskušenja da bi ga očistio od svakog greha.“ Zemlja je bila jasna. I sad se ja uplaših od oštrine njenih reči i suštine koju mi predoči. Vratih jabuku na njeno mesto zajedno sa zemljom.

Ljudi prolaze, ljudi se pomeraju, ljudi bivstvuju ispred mene a ja osećam prisustvo samo zemljinih reči i shvatam da mi ovde nije mesto. Zaobilazim masu, uzimam abdest dugo i polako moleći Svemogućeg da zaustavi kretanje kolone. Po svršetku, silazim u avliju i kolona stoji nepomično. Pokušavam da objasnim magli u sebi, ljudima, zemlji, jabuci, Suncu, pokušavam da objasnim tišinu a onda čujem odnekud „Šutnja je mudrost, ali je malo onih koji je praktikuju.“

Ljudi se kreću po inerciji za vozilom, ne znajući zašto to rade i ne shvatajući suštinu smrti u životu. Akšam izvršava svoj zadatak i trudi se da sakrije Sunce. Ali mene je magla napustila i jedino što vidim u ovom trenutku je svetlost. Akšam ne odlazi dok ne završi rečenicu koju je jutro započelo: „Sve ima svoju suštinu. Čovek ne može dosegnuti bit dok ne shvati da: ono što ga je zadesilo, nije ga moglo mimoići i ono što ga je mimoišlo, nije ga moglo zadesiti.“ Te noći sam zasigurno shvatila da su ono bile reči mog Poslanika a ono što sam kasnije naučila oteralo je zauvek maglu – Otac je učitelj ovosvetskih dobara, a Poslanik je taj koji nas podučava Dženetu. Neka je mir na njega. I na mog oca.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: