BUKA I BES

I sve kao da je bilo zaključano. Naježila se, svesna da mu ne može pomoći. Čim je naišao autobus, uletela je u njega, odahnuvši.

Dan joj je započeo uobičajeno. Razvezano jutro uz nervozno spremanje za posao. Trčanje niz prašnjave stepenice i prva, ukočena slika duge, prazne ulice koju vidi svaki put kada izađe iz zgrade.

Ipak, nešto se promenilo. Neka tamna i teška buka se slivala sa neba u snopovima. Vazduh je bio nabrekao od mnoštva glasova i oštrih zvukova iako je ulica bila prazna.

Izgledalo je kao da se sprema jaka oluja, ali kada je zbunjeno pogledala u nebo, videla je dobroćudno sunce i grozdaste oblake kao sa razglednice. Krenula je brzo napred zbunjena i pomalo uplašena.

Na stanici, koja je uvek u ovo vreme bila pusta, tog jutra je zatekla neobičnu grupu mladića. Svi su se sjatili oko jednog bledog, mršavog mladića i pretili mu neobično tiho. Da im lica nisu bila izobličena od besa, a oči ledene, zmijaste, neko bi pomislio da vode sa njim normalan razgovor. Nju nisu ni pogledali, kao da je bila nevidljiva.

Jadnog, bespomoćnog mladića su u savršenoj formaciji okružili i stezali ga na neki čudan način siktavim, prigušenim glasovima i tamnim pogledima. Nisu ga ni takli, ali on kao da je lomljen iznutra sve više nestajao pred njima. Savijao se, bezglasno i u jednom trenutku ona ga više nije videla. Samo su ga zaklonila krupna, jaka tela mladića.

I sve kao da je bilo zaključano. Naježila se, svesna da mu ne može pomoći. Čim je naišao autobus, uletela je u njega, odahnuvši. Kada se okrenula i pogledala kroz prozor, videla je kako je mladiće prekrila ogromna senka, nalik na krilo neke velike ptice.

I dalje je osećala čudnu buku, ali je ona sada dobila glas i lice nemilosrdnog besa. A on kao da je neumoljivo počeo da prekriva nebo tajanstvenim, nepoznatim bojama.