Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

HIPOHONDRIJA (STRAH OD BOLESTI)

Hipohondrija se može definisati kao preokupiranost strahom osobe da je obolela od neke teže bolesti, što je posledica pogrešnog tumačenja telesnih simptoma.

Šta je Hipohondrija?

Izraz “hipohondar” dovoljno je odomaćen u našem jeziku.

Hipohondrija ili strah od bolesti - da li je lečenje moguće?

Preokupiranost bolešću stalno postoji uprkos razuveravanja da bolest nije prisutna i odgovarajućim pregledima i ispitivanjima koja isključuju postojanje te bolesti. U članku jednog američkog medicinskog magazina neko je hipohondre definisao majstorima za interpretaciju simptoma.

Tačnije, osobama koje su uviek spremne na osluškivanje signala vlastitog tela i objašnjavanje istih na dramatičan način.

Hipohondra je prilično lako prepoznati: on stalno brine o tome da će se razboleti (ili se već razboleo), vidi simptome obično vrlo ozbiljnih bolesti tamo gde ih nema ili su prosto umišljeni; kada pročita ili čuje nešto o nekoj bolesti, vrlo brzo “iskusi” najčešće simptome iste bolesti.

Sklon je preispitivanju svog telesnog zdravlja čak i onda kada nema nikakvih upozoravajućih znakova, a njegove posete lekaru najčešće se završe urednim nalazom.

Naravno, nije svaka briga za zdravlje hipohondrijaza. Postoje jasne naznake gde briga za sopstveno zdravlje prelazi granicu i postaje hipohondrijska.

Ukoliko sami uviđate kod sebe neke znake koji sugerišu da preterano vodite računa o svom zdravlju, evo sedam kriterijuma koji vam mogu sugerisati da li je vaše reagovanje hipohondrijsko ili ne.

1. Neurotski strah od bolesti

Svako od nas, do neke mere, strahuje od bolesti. Ipak, kod neurotskih hipohondara nije u pitanju strah, već anksioznost, odnosno strah od mogućnosti da bi mogli da se razbole čak i onda kada realne opasnosti ili znakova oboljenja nema.

U osnovi ovih reakcija je anksioznost, a manifestuje se kroz učestalo pranje ruku sredstvom za dezinfekciju ili izbegavanjem kontakta sa drugim ljudima ili predmetima kao što su kvake, slavine. Ovo je jedan od najupadljivijih znakova hipohondrijaze.

2. Stalno razmatranje simptoma

Hipohondri stalno razmišljaju o svojim simptomima. Kada je njihov prijatelj bolestan od gripa, ne prođe mnogo dok sami ne počnu da “osećaju” simptome. Svaku senzaciju u telu tretiraju kao siguran znak bolesti.

Kada čitaju o nekim bolestima na internetu, pitanje je vremena kada će na sebi videti neke moguće simptome. Korisno je biti u kontaktu sa svojim telom, pratiti šta se dešava, ali konstantna briga oko toga veći je teret nego što donosi dobit.

3. Česte posete lekaru

Još jedan znak hipohondrijaze jesu  česte posete lekaru. Naravno, ako osećamo da smo bolesni ili je vreme za preventivni pregled, naravno da ćemo otići kod lekara. Ali ako često idete kod lekara i vaši simptomi obično su vrlo ozbiljni (ali dijagnoze nema nigde)”, onda prilično zadovoljavate  kriterijum hipohondrijskog reagovanja.

4. Društveno otuđenje

Ljudi koji se druže sa hipohodrom vremenom, ako imaju manje takta ili im je dozlogrdilo da slušaju o simptomima i prognozama svih mogućih oboljenja, mogu početi da se šale na račun hipohondra, ali i da se povlače ako vide da njihove intervencije nemaju efekta.

Ili će početi da mu skreću pažnju na iracionalno ponašanje Ukoliko ste primetili da se vaši prijatelji ili porodica udaljavaju od vas, pitajte ih šta nije u redu. Ukoliko vam ukažu na ovaj problem, preispitajte se ko preteruje – oni ili vi?

5. Opsesivno traženje informacija

U današnje vreme, svi smo skloni da svoje simptome “guglamo”. Čak iako nemamo simptome, korisno je informisati se o novinama u medicini. Međutim, hipohondri su skloni opsesivnom traženju ovakvih  informacija.

Problem nastaje i u izvoru informacija – postoji velika razlika da li se informišete na stranicama zdravstvenih institucija i naučnih magazina ili po forumima, gde ljudi mogu da pišu šta im je volja. Ovde je upitna tačnost i relevantnost informacija, a “guglanje” po forumima lako može da izbaci iz takta i nekog ko nije hipohondar.

6. Često menjanje lekara

Hipohondri su skloni čestom menjanju lekara. Stari i aktuelni nikada nisu dovoljno dobri – ne posvećuju im dovoljno pažnje, ne slušaju ih pažljivo, ne shvataju ozbiljno.

Lekar će teško  hipohondru da pruži onoliko pažnje koliko je njemu potrebno (izuzev ako lekar nije psihijatar), pa on stalno traži onog koji će ga “do kraja” saslušati, a sva je prilika da takvog neće ni naći.

Menjanje lekara služi u svrhe potrage za “pravim” doktorom i odlaganje prihvatanja činjenice da definitivno nemaju nikakvu organsku bolest.

Sva ova briga o zdravlju i traženje pomoći od prijatelja ili lekara uzrokuje ozbiljnu emocionalnu uznemirenost, koja može voditi osećanju izuzetne stresiranosti, čak i depresivnosti. Tako se dešava jedna potpuno ironična stvar – čovek koji je fizički zdrav, a hipohondar, dovodi sebe u stanje “bolesti”, odnosno u nezdravo stanje zbog nečega što nije realno.

Svi koji poznajemo makar jednog hipohondra znamo da ova ironija ide i korak dalje – zbog konstantne brige, njihov imuni sistem postaje sve manje otporan, tako da oni zaista postaju podložniji organskim bolestima,

 

BioMind kapi protiv depresije

Klinička slika

Simptomi hipohondrije su u prvome redu zaokupljenost strahom od bolesti uprkos medicinskom mišljenju da je osoba zdrava, zatim pogrešno tumačenje simptoma, neopravdano nezadovoljstvo tretmanom od strane lekara.

Obično hipohondrične osobe dolaze s „brdom“ nalaza i najčešće s mešavinom ponosa i panike govore o broju lekara koje su posetili u međuvremenu, sposobni su da navedu neverovatne detalje što je svaki od lekara koje su obišli rekao.

Međutim, pravi problem nastane u trenutku kada iscrpne dijagnostičke metode ne upute na bilo kakav telesni poremećaj, što automatski ukazuje na njihovu nerealnu interpretaciju.

Sekundarna hipohondrija sreće se u sklopu nekih stanja straha ili afektivnog poremećaja. Najčešće je reč o paničnom poremećaju i depresiji. Sekundarna hipohondrija je češća, ima blaži oblik, traje kraće i tretiranjem osnovnog poremećaja iščezavaju i manifestacije hipohondrije.

Snažan strah da je osoba već obolela od neke bolesti sreće se kod osoba sa primarnom hipohondrijom. Sumnja osobe da je obolela ukazuje na prisustvo neizvesnosti kao i potrage za dokazima jer je nesigurna, dok pogrešna ubeđenost da je obolela, pri čemu joj dokazi nisu potrebni ukazuje na hipohondričnu sumanutost.

Osobe s hipohondrijom imaju snižen prag za opažanje normalnih telesnih doživljaja, lakše osete bol i pridaju selektivnu pažnju svemu što se slaže s njihovom predstavom bolesti i zdravlja, a zanemaruju informacije koje ukazuju da nema razloga za strah ili sumnju da postoji bolest.

Strah je potenciran pogrešnim tumačenjem telesnih simptoma. Što su telesne senzacije manje određene dovode do veće brige kod ovih osoba, jer ostavljaju mogućnost za razna tumačenja.

Dijagnoza

Kod ovakvih bolesnika lekari pokušavaju pre svega da isključe svaku mogućnost organskog poremećaja.Najveći problem sa ovim neobičnim pacijentima jeste što se oni čvrsto drže svojih bolova i lekar opšte prakse, teško može da uoči razliku.

U strahu da ne previdi neku organsku bolest, on pristupa ispitivanjima koja treba da oslobode pacijenta svih sumnji i kada to nije dovoljno za umirenje pacijenta onda ga treba psihoterapijski lečiti.

Hipohondrija i lečenje

Tretiranje ovakvog pacijenta kao varalice ne samo da je velika greška, već on optuživanje doživljava kao najveću uvredu i povredu. Čak iako ispitivanja retko otkriju neki ozbiljniji poremećaj, njegovi bolovi su potpuno stvarni.

Na polju medicine ozbiljno se istražuju terapije koje bi im pomogle da prevaziđu ovaj problem. Dok hipohondar usmerava pažnju na svaki, makar i najsitniji signal vlastitog tela, lekar, bi trebalo bi da se potrudi da razume šta pacijent zapravo hoće da kaže.

Bolovi o kojima on priča kriju jedan potpuno drugačiji i kompleksniji problem. Do nastanka hipohondrije uglavnom dolazi kod osoba čije osećaje tokom odrastanja odrasli nisu korektno tumačili, nego su im pridruživali eventualne fizičke smetnje (Neće da pliva, možda se ne oseća dobro! Ako ne jedeš, boleće te stomak!).

Zbog toga je hipohondriju najefikasnije tretirati kognitivno-bihevioralnim pristupom (terapeut procenjuje i analizira interakcije pojedinca u odnosu na misli, emocije i ponašanje, pomažući mu da ih prepozna), eventualno u kombinaciji sa lekovima, kako bi pacijent bio spreman da prihvati rizik (Mogao bih biti bolestan!) i postati svestan vlastitog straha.

Pacijent s vremenom nauči da se koncentriše na procese koji su aktivirali negativna razmišljanja, ne dajući im da se dalje razvijaju u pesimizam.

Lečenje je dugotrajno, a svodi se na kombinovanje antidepresiva, anksiolitika i psihoterapije. Tretman je isti kao kod fobija, jer prema psihodinamskoj teoriji hipohondrija je osećaj krivice i bezvrednosti odnosno izraz niskog samopoštovanja.

 Milan Popović

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: