Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

NEIZVESNOST PREDUZETNIŠTVA

U nedostatku konkretnih rešenja i podrške za previzaliženje novonastale situacije krenuo je strmoglavi pad privatnog sektora.

 

Za one koje nisu upućeni koliki je značaj privatnog sektora za celokupnu privredu i šta se trenutno dešava sa zaposlenima u ovom sektoru, napisaću par rečenica kao vid ekonomsko – sociološke analize trenutnog i vrlo mogući scenario budućeg stanja.

pad privatnog sektora

U Srbiji ima 97,5 % mikro i malih firmi (sa jednim, dva, pet do deset zaposlenih), srednjih preduzeća do 2%, velikih oko 0,5 %. Postoji mnogo porodičnih firmi gde su u posao uključeni otac, majka, deca, ponegde komšije, prijatelji.

U tim firmama nema „gazde“, radi se od jutra do sutra, više poslova istovremeno, često vikendima, praznicima. Te male radnje su ustvari nosioci privrednog razvoja svake zemlje, i u tome se slaže i država.

E sad, stvari u tim malim firmama funkcionišu na sledeći način: prilikom poslovanja prvo se moraju obezbediti sredstva za poreze, doprinose, lokalne i državne namete kojima se finansira javni sektor. Plate za radnike. Istovremeno se mora obezbediti novac za kirije, jer dobar deo privatnika nema svoj lokal. Zatim, novac za tekuće obaveze, struja, voda, telefon, itd. Rate za kredite.

Ono što ostane, i ako uopšte ostane – ide malom privatniku. Trenutno posla niko nema osim trgovina, a svi navedeni troškovi, izuzev smanjenih tekućih troškova, redovno pristižu. Nemoguće je opstati bez posla i bez podrške države u ovakvim uslovima.

Za razliku od mnogih zemalja (Poljska, Nemačka, Austrija, Slovenija, Hrvatska, poslednja u nizu je Mađarska koja je preuzela na sebe plaćanje svih obaveza privatnika i radnika u privatnom sektoru do 30. juna), naša država još uvek nije izašla sa konkretnim merama podrške „stubu ekonomskog razvoja“ Srbije. Što se duže bude čekalo na podršku, posledice će biti veće.

Ne mogu a da se ne osvrnem na činjenicu da bi mnogi iz ovog sektora takođe vrlo rado „prilegli“ na „državne jasle“, ali… mnogi su se opredelili za pošten rad umesto botovanja, strančarenja, gubljenja dostojanstva i kojekakvog ponižavanja da bi zauzvrat dobili posao u javnom sektoru, drugi nisu imali 5.000 ili 10.000 evra za kupovinu posla za koji su se školovali, jer na drugačiji način nisu mogli doći do njega pa su morali otvoriti neku „radnjicu“, treći su imali taj novac ali ga nisu želeli dati lokalnim funkcionerima i direktorima državnih firmi, javnih preduzeća (čast pojedincima) već su ga pametno uložili u pošten rad, u sebe, obrazovanje, znanje.

I da neko ovo ne bi ispolitizovao – ovakvo stanje nije od juče već zadnjih 20 godina – samo se „scenografija“ menja.

U mikro i malim preduzećima je već sada kolaps, sve se zatvara jer posla nema, a obaveze se moraju plaćati. Uslužne radnje, zanatske radnje, turističke i druge agencije, kozmetički saloni, frizerski, privatne ordinacije, saloni lepote, kafići, restorani, hoteli, moteli, butici, taksi i drugi prevoznici, servisi, itd, sve je mrtvo.

Ne zna se kome je gore, vlasniku male firme ili radnicima, koji su na neki način i emotivno vezani za firmu koju su čuvali i osećali kao svoju. Srednja i velika preduzeća – 50-tak, 100 i više radnika, počinju da zatvaraju pogone, radnici odlaze na prinudne odmore, a posle ko zna gde. Većina radi za minimalac od 30.000 dinara, sada ostaju i bez toga.

I na kraju tajkuni – totalno nebitni u čitavoj ovoj priči, bilo ih je i biće, za njih nema zime, uvek će se prikloniti određenoj opciji na vreme, potplatiti, podmititi kada i koga treba da zaštite svoj kapital. Njih je možda 0,03 % ukupno, i zato ovaj tekst nema nikakve veze sa njima, osim u činjenici da je i u njihovim rukama nekoliko hiljada radnih mesta ljudi koji će ostati bez posla.

Iskreno, ne brine mene toliko činjenica da će tamo neki stranački parazit biti poslat kući iz jedne od desetina nepotrebnih kancelarija, npr. EPS-a ili neke izmišljene agencije da širi „poruke strpljenja“ preko društvenih mreža očekujući da mu svakog prvog na račun „kane“ 120.000 dinara, radio – ne radio. Brinu me stotine hiljada onih koji će ostati i bez 30.000 dinara mesečno i koji su od te muke do sada izdržavali čitave porodice.

Da budemo realni, ima ljudi u javnom sektoru vrednih, kvalitetnih, koji itekako pošteno odrađuju svoju platu. Nažalost, na svakog takvog jednog dolaze dva parazita, to je veliki ekonomski ali i sociološki problem.

Država je povukla niz dobrih mera, uvela vanredno stanje, policijski čas – podržavam maksimalno. Dala bonuse najugroženijim i najangažovanijim profesijama – zdravstvu, policiji, vojsci – ispravno.

Kasa je, kažu, puna, devizne rezerve na maksimumu, rezerve zlata takođe. Odlično. Imam samo jedno pitanje: Ko je napunio te kase?

Oni koji su sada zaboravljeni – privatni sektor. Zar ne treba sada prvo pomoći privatnom sektoru, bez oklevanja?

Zdravstveno gledano, virus pravi veliku štetu, nosi sa sobom žrtve, kao i ostale bolesti. Nažalost, ekonomska šteta biće mnogo veća, a desetine hiljada ljudi će istovremeno lutati od šaltera do šaltera socijalnih službi i službi za zapošljavanje, razboljevati se i umirati od posledica stresa i brige jer neće imati rešenje za svoje finansijske probleme.

Stradaće i porodice, društvo u celini. Odgovorne države su ovo prepoznale kao problem na vreme i donele hitne mere, ujedno najavljujući nove akcije za oporavak privatnog sektora. Kod nas, privatnici i radnici u privatnom sektoru svakog dana iščekuju da će se neko obratiti, pružiti im podršku, predložiti urgentne mere a zatim i mere oporavka.

Nažalost, konkretnih mera nema. Jedino ispravno rešenje u ovakvoj situaciji je ono za kojim država iz političkih razloga sigurno neće posegnuti – tokom vanrednog stanja i neko vreme nakon toga bi svima u javnom i privatnom sektoru trebala da isplati podjednaka primanja (otprilike u rasponu od minimalca do prosečne neto zarade), izuzimajući ljude koji su zaista angažovani i profesije koje su već dobile povišicu zbog vrste i obima posla kojim se bave u kriznoj situaciji.

Tako bi se teret krize preraspodelio podjednako, država ne bi pretrpela velike gubitke, a privatni sektor bi se sačuvao i bilo bi mu omogućeno da nakon krize odmah krene sa privređivanjem. Sve drugo vodi ka ekonomskom kolapsu, najpre privatnog, a zatim i javnog sektora.

Daj Bože da nisam u pravu, ali dvadesetogodišnje iskustvo iz oblasti privatnog preduzetništva u turizmu i do sad stečeno znanje iz ekonomije mi govori da stvari stoje jako loše, da budem precizniji – u privatnom sektoru nikad gore. Ipak, budimo optimisti, nadajmo se da će država uskoro ponuditi rešenje.

Privatni sektor finansira javni. Mislite o tome i podržite privatni sektor.

Izvor: 021.rs

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: