NA MARGINAMA ŽIVOTA

Posle par minuta mu je i to dosadilo, pa je ustao i počeo da šeta po autobusu, pomno razgledajući sve putnike.

I u ovom svačijem i ničijem gradu mine pored mene mnogo likova sa margina života i ovog turističkog getoa.

Ušla je, tako, i ona u autobus, gurajući ispred sebe kolica sa dvogodišnjim dečakom i nekim novim rekvizitom, koji mi je bio trenutna okupacija. Krenula je odmah ka sredini autobusa, gde je i mesto za kolica i one u kolicima, a dečak u kolicima je počeo histerično da plače.

Ona mu je jednom rukom mirno brisala suze sa levog, a onda i sa desnog obraza, dok je drugom pridržavala sebe za stub kao i bebu, koju je nosila u pocepanoj marami nosiljki, koja je imala mnogo više rupa i čvorova nego cvetova. A ona beba sa njenih leđa je radoznalo gledala okolo.

Onda se niotkuda, tačnije sa zadnjeg sedišta autobusa, pojavio i njen treći, najstariji sin. Ovaj u kolicima je i dalje plakao, sve dok ga ona nije podigla onom svojom jednom slobodnom rukom i stavila na jedno od dva obližnja, tog trenutka slobodna autobuska sedišta. Tad je i on prestao da plače i za tili čas se premestio na sredinu, zauzimajući tako bahato oba slobodna sedišta.

Posle par minuta mu je i to dosadilo, pa je ustao i počeo da šeta po autobusu, pomno razgledajući sve putnike.

Majka je na jednoj od narednih stanica izgurala kolica i izašla, držeći starijeg sina za drugu ruku, a on bi, da nije bilo jednog divnog čoveka, koji ga je uhvatio za ruku i izveo iz autobusa, verovatno, još bio u njemu. I još bi razgledao putnike. Kao igračke koje nikad nije imao.