MORAO JE DA ODE
U svojih 94 godine deda Srećko je prošao mnogo teških godina, ali ne pamti da je koju godinu propustio pričest za Vaskrs, pa je tako i ove godine morao na liturgiju.
Danima pred Vaskrs, bilo je u kući Kovačevića ispod Zlatibora razgovora, ali samo pomalo i veoma oprezno, kako deda Srećko (94), najstariji u kući, (ne) treba da ode u crkvu na Vaskrs ujutru, na liturgiju i pričešće…
Mlađi ukućani, zabrinuti zbog virusa, pokušali su sa dedom Srećkom da porazgovaraju da, možda, ove godine ne bi trebalo ići u crkvu zbog virusa, o opasnosti po njegovo zdravlje i o čitavoj situaciji, o preporukama vlasti i doktora, ali su znali da će to sa dedom teško ići…
– Ja u crkvu moram, postio sam, spremio se za pričest, ja moram – rekao im je deda i tu više razgovora nije bilo.
U nedelju, još sunce nije bilo ni izašlo, kad se deda vratio iz crkve, niko u kući ne pamti da ga je video tako srećnog, zadovoljnog i ozarenog, podmlađenog…
– Nikad srećniji u životu… Bio na liturgiji, pričestio se, pomolio se Bogu za sve moje u kući, da nas Bog spasi, da nam da zdravlja i života, berićeta, vratio se puna srca i pune duše – pričao mi je juče ujutru, na drugi dan Vaskrsa deda Srećko, kad smo se čuli telefonom.
Priznaje jedino, bilo je malo strepnje da ga negde usput, na putu do crkve ne sretne policija, ali, sve je, Bogu hvala prošlo dobro.
– Otišao sam ja u crkvu u četiri ujutru, pomrčina bila, poranio, dok policija ne stupi na dužnost… Posle, u crkvi, bilo malo naroda, a opet, bilo nas dovoljno da se Bogu pomolimo da nas sačuva i od ovog zla – kaže deda.
U svojih 94 godine, zapamtio je on, priča, mnogo teških godina, i vreme Drugog svetskog rata, i teška vremena za vreme komunista, ali, ne pamti da je koju godinu propustio da se nije pričestio za Vaskrs, pa je tako i ove godine morao na liturgiju.
– Teško je bivalo, ali se uvek postilo, i kad se na kukuruznom hlebu živelo, uvek u crkvu išlo i uvek Bogu molilo. Kome drugom ako ne njemu. Uvek kad je bilo teško ja se okrenem ka istoku, pomenem Boga i carstvo nebesko, Bogorodicu, krsnu slavu i svece i bude mi lakše. Tako i sada, jeste teško, ali, bilo je i teže, pa smo preživeli, sve s Božjom pomoći i nikako drugačije – kaže deda Srećko.
U teško vreme korone, deda pomalo čuva ovce po obroncima Zlatibora, izađe, prošeta po brdima okolo, radne ponešto oko kuće, ne može miran…
– Bogu hvala, kod nas u selu, u okolini, tog virusa nema. Sve ovo što nam se dešava, ovaj virus, ovu pošast, ja shvatam samo kao Božiju kaznu i Božiju opomenu. Opominje nas Bog da smo mnogo zabrazdili, da bismo trebali da budemo bolji ljudi, da više vodimo računa o sebi i deci, porodici, da ne trčimo samo za parama. Ovo jeste opomena, ko shvati – shvati, ko ne shvati, ko zna da li će biti sledeće opomene – kaže deda Srećko.
Izvor: Iskra.co