NIRVANA

Pokušavala sam, povremeno zatvorenih očiju, da dozovem ime grupe ili pevača. A onda sam nakon jedne pesme shvatila da je i naredna ista. I sledeća.

Gledano kroz stakla, kafeterija je izgledala prijatna, s lampama po stolovima, s nemarno raštrkanim novinama na pultu u ćošku, s devojkom koja je petljala za šankom.

Ulazim nesigurno – još uvek sa strahom provincijalke iz mladosti koja se na javnim mestima ne pojavljuje bez pratnje. Ali, pomisao da moram skratiti vreme do dogovorenog skupa, nadjača ga.

Sedam za udaljeni sto, dovoljno odmaknuta od grupe mladih ne bih li im ostavila slobodu bezbrižnog ćaskanja i povremenog, neobuzdanog smeha. Osluškujem ih, pabirčim razgovor bez naročitog stida. Volim to. Srećom, ne čuh one neukusne poštapalice „brate“ ili „sine“. Naručih produženi espreso. Onda mahnuh devojci, pre nego je ukucala porudžbinu.

– Predomislila sam se – rekoh – Može čaj? Bilo koji!

Mladu grupu prepustih sebi samima, okrenuh se izlogu. Kiša je dobovala po pragu i vrata su se povremeno, kad bi se prolaznik isuviše približio, otvarala nečujno i isto tako zatvarala. Ali nedovoljno brzo za novembarsku svežinu i zvuke sa asfalta. Prijalo je, kao i muzika. Umesto slike, ekranom su se rasplinjavali fraktali.

Pokušavala sam, povremeno zatvorenih očiju, da dozovem ime grupe ili pevača. A onda sam nakon jedne pesme shvatila da je i naredna ista. I sledeća. Trajalo je i mislim da sam bila budna.

Zavirila sam iza šanka tražeći konobaricu. Nije je bilo. Grupa mladih je izašla, u kafeteriji nikog. A pesma se vrtela, vrtela. Poslednji taktovi su se pojačavali, da bi se početkom novog izvođenja, pretvorili u šapat. Pa iznova.

Kao omađijana, ponavljala sam:

My girl, my girl, don’t lie to me,
Tell me where did you sleep last night?

S ulaskom novog posetioca, pojavila se i devojka. Naplatila je čaj. Nisam ništa rekla za muziku. Jednim brzim pokretom glave prema ekranu, dala mi je znak: razumela je. Postiđena, izađoh.