Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

MARIJA EGIPĆANKA I NJENA MISIJA

Da bi ljudi umirali od stida, ali da ne bi prestali da greše, potrebni su ljudi kao što je bila Marija Egipćanka, bestidnica kakva je bila pre svog pokajanja.

 

Njeno ime se često pominje u toku Velikog posta. S njenim imenom je povezano čitanje Velikog kanona – takozvano „Marijino stajanje“. Njenim imenom je nazvana peta nedelja Velikog posta. I dan kada se spominje Marija Egipćanka (1/14. aprila) po pravilu pada u vreme posta. Tako da možemo često da govorimo o ovoj svetici.

marija egipćanka

Lekcije iz njenog života ne predstavljaju geometrijski pravilan crtež, ali su rasute obilato i često, kao zrna u zemlju ili kao zvezde po nebu.

Počnimo, na primer, od toga što je izvesni monah Zosima pomislio za sebe da je u monaštvu napredovao više od drugih podvižnika. Ova misao koja apsolutno nije originalna vreba svakog čoveka koji se bez lenjosti mnogo potrudio radi Boga. Sopstveni trud u njegovim očima odjednom poprima velike razmere, a svet oko njega mu liči na neplodnu pustinju. „Ima li još takvih kao što sam ja?“ – razmišlja čovek nalazeći se istovremeno na ivici vrlo opasne provalije.

„Ima. Naravno da ima,“ – kaže mu Bog. Evo, Ilija je mislio da je sam, a Bog je u međuvremenu sačuvao za Sebe sedam hiljada ljudi koji se nisu poklonili Vaalu. Da bi se smirili iz žarkih pustinja su u Aleksandriju dolazili Veliki Antonije i Veliki Makarije. Jedan da bi video smernog obućara, drugi da bi porazgovarao s dvema udatim ženama. I jedan i drugi da bi saznali za ugodnike Božje koji žive u svetu i da, kad ih upoznaju, ne bi imali visoko mišljenje o sebi.

I Zosima je trebalo da se smiri. Ali radi toga nije trebalo da ode u Aleksandriju, već duboko u pustinju. Tamo je na susret s njim čekala žena, koja je ranije živela u istoj onoj Aleksandriji i koja ju je zauvek napustila. Poznanstvo s ovom ženom trebalo je i da smiri, i da razveseli Zosimu, a zajedno s njim i celu Hristovu Crkvu.

Dakle, prva lekcija: nemoj se gorditi, nego se boj. Uvek će se kod Boga naći neko na čijoj pozadini će prividno zlato tvoje odeće izbledeti i ti ćeš sa stidom oboriti glavu.

***

Što se tiče druge lekcije, postoji sablazan da je formulišemo jednostavno. Recimo: veličina svetosti javljena kroz pokajanje velike grešnice. Ili ovako: dubina pada nam ne zatvara put ka nebeskim visinama. Možemo smisliti mnogo sličnih izraza. Svi oni od nas zahtevaju „uzvišeni stil“ i često se izgovaraju. Ali mi se čini da vreme zahteva drugi „stil“ i druge akcente. Ja bih to formulisao na sledeći način: sveobuhvatana sila bluda na primeru Marije Egipćanke. Ili: razvrat kao smisao života drevnog i savremenog čoveka. Ili: blud kao opojno samoubistvo.

Nama ne dolikuje da fokusiramo pogled na finalnoj lepoti svetosti. Svi bludničimo, ako to ne činimo telom, činimo umom. A većina i jednim i drugim, odnosno, potpuno. A da krenemo po vodi ili da se na lakat podignemo od zemlje na molitvi, teško da će neko moći i pred smrt. A i nije u tome stvar. Nije stvar u tome da se u Svetom Duhu mogu čitati misli, znati Pismo, da čovek bez školovanja može da sažiže demone znamenjem Krsta. Za početak je stvar u tome da blud može biti tako jak i sladak da čovek može 17 godina nezasito da traži raznovrsnost u razvratu bez ikakvih prekora savesti i pokušaja da se pokaje.

Ovde treba da se zaustavimo kako bismo dali neke istorijske informacije.

***

Kretanje Jevreja iz Egipta ka Obećanoj zemlji predstavlja živu sliku putovanja – kako cele Crkve, tako i pojedinačnih verujućih duša – ka Carstvu Nebeskom. To je istorija putovanja, već opisana u glavnim crtama, kojim svi mi idemo, ali na koje ne možemo gledati kao na nešto što se završilo. Ovo putovanje nije bilo šetnja. Ono je verovatno više ličilo na vojnu ofanzivu. Okolni narodi čas ubijaju zaostale i ranjenike, čas napadaju s oružjem u rukama. A Jevreji, koje Bog vodi, idu i ratuju; ratuju i idu; pobeđuju i ropću; trpe kaznu i smiravaju se. Sve je kao kod nas.

Videći nepobedivi karakter napredovanja Jevreja neprijatelji shvataju da je samo oružje ovde nemoćno. Počinju da traže duhovna sredstva borbe. Pozivaju čarobnjaka Valaama da prokune Izrailj. Traže i druge oblike suprotstavljanja. Pronalaze. Tačnije rečeno: primećuju da je Izrailj nepobediv kad ne greši i da se Bog bori umesto njega. A kad greši Sam Bog postaje njegov neprijatelj i kažnjava Izrailjce gore od bilo kakvog protivnika. Zaključak je – treba navesti Izrailj na blud i onda se može osvojiti golim rukama, dok ga Bog Sam ne uništi. Zatim sledi istorija o madijamskim šatorima, o devojkama, lepim koliko i razvratnim, pred čijim dražima su muškarci Izrailja bili nemoćni. Sve to možete sami da pročitate. A mi ćemo pohitati da donesemo zaključak: tamo gde nije moguće pobediti treba razvratiti. Razvratiti = pobediti.

Jer šta je blud u svojim plodovima? Uzalud potrošena energija, ugašen pogled, zakržljalo srce. Život prolazi, stid razjeda kosti kao tajna crvotočina. Čovek nije uradio ono dobro koje je hteo da uradi i koje je mogao da uradi. Umesto toga tražio je blato kao svinja, valjao se u njemu i opet se stideo.

Čovek kojeg privlači blud je zarobljenik. On liči na osuđenika na smrt. Govori mu slatka i bestidna pomisao, misao mu govori ženskim glasom: „Nastrla sam odar svoj pokrivačem vezenim i prostirkama misirskim… Hajde da se opijamo ljubavlju do zore, da se veselimo milovanjem“ (Prič. 7: 16, 18). On sluša, a zatim:

„Navrati ga mnogim rečima, glatkim usnama odvuče ga. Otide za njom odmah kao što vo ide na klanje i kao bezumnik u puto da bude karan“ (Prič. 7: 21-22). Ideš na slast – nalaziš smrt. „Svet, – kaže svetitelj Dimitrije Rostovski, – nudi zlato, a daruje blato.“

Ali da bi se milioni ljudi stideli, ali bi grešili; da bi umirali od stida, ali da ne bi prestali da greše, potrebni su ljudi koji greše ne stideći se, odnosno bestidnice kao što je Marija Egipćanka bila pre pokajanja.

***

Drugu lekciju ne želim da završim.

Blud je jak. Mučno, skoro do bola naslađujući telo, on muti razum i slabi volju. On čoveka čini igračkom u šapama s kandžama bića koja se tanano naslađuju bludom iako sama ne mogu da bludniče (nemaju telo).

Za njih je blud umna i tanana naslada. I još su oni neprestani bogohulnici. Onoga koga uhvate takođe pokušavaju da učine saučesnikom svog bogohuljenja. A zašto su, šta mislite, gurnuli Mariju na brod koji je plovio u Jerusalim? A zašto je sablažnjavala hodočasnike i na brodu činila ono za šta je pola veka kasnije govorila: „Ne znam kako me more tada nije progutalo?“

Otkuda, zapravo, u istoriji svako malo isplivaju odlomci podataka o „crnim misama“, o ritualnim izopačenjima, čiji izvršioci iz sve snage pokušavaju da pod pokrovom noći upadnu u oltare hramova ili druge svetinje? U izvesnim fazama bludniku je malo da prosto bludniči. Tako hoće nevidljivi „gazda“. To što se Bog meša u ove crne igre liči na to kako je srušio nezavršenu Vavilonsku kulu.

Bog se umešao i Marija Egipćanka nije mogla da uđe u hram. U njega su slobodno ulazili hodočasnici koji su bludničili s njom, i hodočasnici koji ni sa kim nisu bludničili. A njena mera je već bila puna i prepuna. Došlo je vreme da se kaje, ali ne tako da se kasnije vrati na staro, već tako da se ili promeni ili da umre.

Nećemo prepričavati žitije. Onaj ko je čitao zna, a ko nije čitao treba da se potrudi. Potražimo još neku lekciju.

***

Odeća je istrulila. Nema ništa za jelo. Noću se smrzava, a danju je pali sunce. Nema kud da se sakrije.

Glad, tuga, samoća. Ali je najveća borba unutra. Otrovana utroba se tek sad pokazala. Gore želje, raspaljuje se telo polumrtvo od lišavanja. Oživljavaju sećanja, staju pred oči i ne žele da odu slike potpuno neobuzdanog razvrata. Demoni-režiseri i demoni-monteri priređuju Mariji zatvoreno gledanje filmova snimljenih po motivima njene dugogodišnje pohotne delatnosti. U pustinji u kojoj osim Marije nama ni ljudi, ni životinja, u njenoj glavi odzvanjaju muzika, šale, kikotanje, čuju se nepristojni predlozi. Ona se udara u grudi, pada na zemlju, uvek uzvikuje iste reči: „Presveta Bogorodice, pomozi mi!“

Sve to nije trajalo dan ili dva. Trajalo je 17 godina. Za to vreme danas čovek stigne da se rodi, odraste i završi školu. Marija Egipćanka je uspela da pobedi i da pronađe pravi mir. Umorili su se njeni mučitelji. Blagodat ih je oterala i oni su škrgućući zubima otišli i stali poizdalje. Čak je 47 godina nakon odlaska u pustinju u razgovoru sa Zosimom Marija Egipćanka je rekla da se plaši da se detaljno priseća svojih grehova. Plaši se da se kroz detaljnu priču ne rodi saosećanje prema prošlosti i da se ne vrati borba koju običan čovek ne može da izdrži. Možda je videla nekoga ko je stajao u daljini?

Umna borba. O njoj većina nas nema nikakvog pojma, a mnogi se dinstaju na tihoj vatri bludnih snova i fantazija, na tihoj vatri maštanja koja rađaju čas onaniju, čas skokove „ulevo“, čas raznorazna bekrijanja. Lukavi i dalje deluje sam, ali mu već mnogi ljudi pomažu šireći ideje Sodoma i Gomora preko globalne mreže i drugih sredstava informisanja. Usred ove istinske nevolje žitije Marije Egipćanke zvuči kao šum dugo očekivane kiše usred suše. I vreme je da svi zajedno „jednim srcem i jednim ustima“ zavapimo: „Prepodobna mati Marija, moli Boga za nas!“

***

U njenom žitiju, naravno, nije važno samo to da se spasila, već i to što je postala zajedničarka slave još u telu. U istom onom telu koje je ranije bilo porobljeno raznom prljavštinom. Iako, ponoviću, to je drugostepeno po važnosti.

Prvostepena po važnosti jeste nasušna potreba iskustva svete Marije, ona potražnja za njenom pobedom koja se rađa zbog našeg laganog pogružavanja celog sveta u blud. Jer videli smo mnoge cinike i podsmešljivce. Čuli smo mnogo drskih reči izgovorenih protiv vere i Načelnika i Savršitelja vere – Isusa. Ovo trnje ne raste na pustom mestu.

Nije moguće da čovek bestidno ismeva veru ako se tajno ne pokori razvratu. Krajnji cinizam, težnja da se sve i svja ismeju i izvižde takođe su plodovi na drvetu tajnih poroka. To je odvratno, ali još nije smrtonosno. Cinizam i podsmeh mnogih su borba sa sopstvenom savešću, pokušaj da se uguši njen glas. Mnogo je gore kad tajno postaje javno i kad se ono što se nekada krilo proglašava za normu i podiže na zastave. Već smo i to dočekali. Vreme je da ne budemo lenji i da još jednom zavapimo: „Prepodobna mati Marija, moli Boga za nas!“

Ali ima još jedna lekcija koja se retko pominje.

Zosima je menjao manastire i za vreme Velikog posta je odlazio u pustinju kako bi Marijino pokajničko iskustvo postalo poznato crkvenom narodu. Ali je takođe išao da je pričesti!

Marija Egipćanka se samo jednom (!) pričestila odlazeći iz sveta i nije htela, nije smela da napusti zemlju bez još jednog pričešća. Zosima je otišao u pustinju i radi ovog pričešća. Išao je da vidi blago – veliku sveticu, a ona je čekala da on dođe s velikim blagom – Svetim Tajnama. I mi treba s većom zahvalnošću, s većim trepetom da se odnosimo prema ovom blagu koje nam se slobodno daje, samo da pristupamo „sa strahom Božjim i verom“.

Zavapimo i treći put prepodobnoj majci i Bogu Koji ju je osvetio: „Izbavi, Gospode, od mreža bluda sve one koji su u njih upali! Sačuvaj, Gospode, od pada u provaliju bluda svaku dušu pravoslavnih hrišćana! I nas pokrij, i nas spasi, Vladiko, toplim zastupništvom Tvoje divne svetice, slavne i prekrasne Marije Egipćanke! Amin!“

Izvor: Pravoslavie.ru

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: