IN MEMORIAM

Italijanski novinar Đuzepe Zakarija je za Srbe govorio da nisu anđeli, ali da je reč o poslednjoj evropskoj naciji s dušom. Javno se usprotivio NATO agresiji, uključujući se sredinom aprila 1999. direktno u program sa Brankovog mosta.

U nedelju, na katolički Uskrs, otišao je Đuzepe Zakarija. Bepe, kako su legendarnog italijanskog ratnog izveštača zvali prijatelji, rodio se u, zvezdašima svetom gradu, Bariju.

U nekada glamuroznu profesiju novinarstvo, uskočio je silovito i ostao joj veran, na ovaj ili onaj način, do kraja. Izveštavao je sa svih značajnijih ratišta sveta, uključujući i jugoslovensko.

Torinska „Stampa” slala ga je i na druga najopasnija žarišta, kao što je bio Istočni Timor.

U to vreme jedina veza sa „civilizacijom” bio mu je satelitski telefon.

Jedne noći javio se samo da kaže: „Nisam siguran da ću se odavde izvući živ”!

Ali, uspevao je. Nije ga progutao pesak Bliskog istoka, Bagdada, Jerusalima, ni režim bračnog para Čaušesku, niti bosanske gudure, ni „proleća” Magreba…

Javno se usprotivio NATO agresiji u emisiji „Mobi Dik” koju je, u direktnom prenosu s Brankovog mosta, sredinom aprila 1999, vodio tada vrlo popularni Mikele Santoro.

Te noći je rekao da je sada previše eksponiran i da očekuje „eho”. Nije ni dovršio rečenicu, a telefon je zvonio i tadašnji italijanski lideri s D’Alemom na čelu su grmeli iz sveg glasa.

Naravno, pre toga se na zvaničnike u Rimu sručila bujica negodovanja tadašnjih čelnika NATO. Nije slučajno Alister Kembl, koji je dirigovao onim što će deklamovati Džejmi Šej, portparol Atlantske alijanse, zapisati u svom dnevniku tih dana: gubimo medijski rat !

Bilo kako bilo, Italija je tih dana demonstrirala protiv rata. Čak je i papa Jovan Pavle Drugi želeo da govori u prilog mira na Dan Evrope 9.maja, ali ga je, kažu dobro obavešteni italijanski izvori, tadašnji britanski predstavnik pri Svetoj stolici odvratio od toga. Naravno, umilnim glasom…

Đuzepe Zakarija, rođen 18. novembra 1950., završio je prava, ali je „zov pera” bio jači. Bepe je bio veliki „milanista”, navijač Milana, a pored fudbala voleo je i muziku. Pogotovo napolitansku.

Rado se sećao da je njegov otac, inače u svoje vreme vrlo uticajan čovek, majci pevušio kanconu „Maruzela”, koju je komponovao jedan od najvećih muzičara Italije svih vremena Renato Karosone.

Od srpskih pesama, najdraža mu je bila „Marširala kralja Petra garda”.

A nije bio monarhista, govorio je da bez elemenata socijalne pravde, Evrope neće biti…

Za svoj višedecenijski rad, dobio je novinarska priznanja „Hemingvej”, i „Sent Vinsent” koju dodeljuje predsednik Republike .

Objavio je knjige „Naši ratni zločinci – istinite priče iz eks-Jugoslavije” (1994) i „ Mira Marković – sećanja crvene udovice” (2005).

Imao je običaj da kaže, kada bi kolege novinari (ne)namerno bili preoštri prema Srbima: „Nisu anđeli, svakako, ali to je poslednja evropska nacija s dušom!