NEDOVRŠENA PREDSTAVA
Već danima uvek u isto vreme, oni kao da su uvežbavali kakvu cirkusku predstavu, bez završnice. Nakon četvrt časa, pognutih glava, razišli bi se.
Sara je skupljala travčice i raznorazno bilje, slagala oko sebe u krug na podu spavaće sobe, netremice zureći kroz otvoren prozor.
Pretpostavljao sam da tim njenim predstavama upravljaju zapisi iz njenih knjiga koje je po ceo dan čitala. Upamtio sam delimice šta mi je govorila o Šambali, podzemnom svetu gde obitavaju ljudske duše po smrti.
Kroz dvogled posmatrala je u daljini grad.
– Je li ga napokon strefio? – pitao sam je.
– Nije još…
Maših se svoga dalekozora i potražih to što ona gledaše – u jednoj slepoj ulici, raširenih ruku neki čovek stajao je naslonjen na grafitima išaranom zidu. Na desetak koraka ispred njega drugi čova, držao je dršku noža u visoko podignutoj ruci i njime zamahivao ka onom na zidu. Klatio se, ciljao nesigurno, ali Sara i ja nikada još nismo uspeli da ugledamo finalni potez: kako nož uistinu poleće i mesto gde pogađa.
Već danima uvek u isto vreme, oni kao da su uvežbavali kakvu cirkusku predstavu, bez završnice. Nakon četvrt časa, pognutih glava, razišli bi se.
Te noći opet neraspoloženi ležali smo u krevetu i zurili u plafon.
Prizvao sam sliku one dvojice cirkusanata. Setio sam se sa kakvom smo žudnjom Sara i ja iščekivali finalni potez, bacanje noža. Zgrozili se pomisli gde bi sve mogla završiti oštrica noža. No ipak, nije se nikada ništa događalo.
Zjap neostvarenosti, to što se nije događalo ništa, golicalo nas je do nepodnošljivosti. Pomislio sam: – možda će ti ljudi bez zadnjeg finalnog, pa makar i fatalnog poteza, pasti u depresiju, možda u bolesne i pasivne fantazije. Možda će na kraju kao tužni ljudi samo čekati svoj kraj? Možda će se najposle kajati što nisu imali hrabrost da dovrše svoju igru.
Zamišljao sam da je jedan od njih sanjar, onaj koji bi trebao da baci nož, a drugi možda voli da trpi i zato igra ulogu opsesivne žrtve. Sve su to oni radili bez publike, misleći da ih niko ne posmatra.
– Ti više nisi oštar kao pre – prošapta Sara, okrete se i pokuša da zaspe.
– Nikad ga neće strefit… pomislih.