STAV O SRPSKOJ POKRAJINI

U svom poslednjem intervjuu pred ubistvo, srpski premijer Zoran Đinđić je o Kosovu rekao da ni formalnu ni faktičku nezavisnost južne srpske pokrajine Srbi nikad neće prihvatiti.

Ovako je pokojni predsednik srpske vlade Zoran Đinđić govorio o Kosovu neposredno pred atentat:

Zaista je realna opasnost da će oni koji su za to [pregovore sa Albancima] zainteresovani početi da govore: ‘saobraćaj, energetika i trgovina su glavni problemi, hajde da to normalizujemo i time će sve biti rešeno’.

Ali, to nipošto nije tako. Za Srbiju razgovor o ovim temama nipošto ne može biti kompenzacija za njena državna prava na Kosovu i Metohiji. Prava države Srbije u južnoj pokrajini nešto su znatno šire i važnije od zbira prava EPS-a, Pošte ili Železnice. Radi se o sudbini i budućnosti Srbije, o statusu Kosmeta i državnih nacionalnih interesa povezanih s njim. U određenom smislu, i o budućnosti Balkana i o našoj potrebi da međunarodna zajednica sve ovo ozbiljno shvati.

Mene zabrinjava to što tokom poslednje četiri godine sve ide mimo Rezolucije 1244 i protiv mogućeg i potrebnog kompromisa. Suočeni smo sa širokim i isključivanjem čak i mogućnosti da Beograd ima bilo kakva prava.

Pitanje statusa je tokom protekle četiri godine već rešavano tako što su albanskim lokalnim institucijama predavani atributi državne suverenosti SRJ i Srbije.

Državna suverenost, kao što je poznato, ima četiri atributa – zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast i bezbednost, gde spadaju granica i vojska. Prve tri su praktično već potpuno predate lokalnom parlamentu, vladi i sudstvu. Uz nadzor međunarodne zajednice koji, naravno, ne može večno da traje. Predaja kosmetskim Albancima četvrte, bezbednosne funkcije takođe je započela.

Da se ovo već dogodilo, realno bi se postavilo pitanje: ‘o čemu ćemo posle, kada se formalno otvori pitanje konačnog statusa, uopšte imati da diskutujemo’?

Utoliko pre što je lako pretpostaviti da bi Albanci teško pristali da vrate ono što su uz pomoć međunarodne zajednice dobili. To bi dakako bio najgori mogući scenario, koji smo morali da osujetimo i izbegnemo.

Istina je, već sam, zbog Kosmeta, pokvario odnose sa mnogo svojih kolega u međunarodnim organizacijama. Neki od njih su ovo za šta se zalažem shvatili kao guranje prsta u oko. KOSMET JE, MEĐUTIM, ZA MENE DRŽAVNI PRIORITET BROJ JEDAN. STATUS KOSOVA JE, U STVARI, STATUS SRBIJE. Mi ne možemo da zaokružimo državnost Srbije, dok ne znamo kakav je status Kosova i Metohije. Ja sam izabran da branim interese Srbije.

Reakcije koje su do mene došle bile su zaista prilično nervozne. Ali, imam utisak i da sam ponekoga uhvatio usred nekih ‘radnji’. Čini mi se da nekima remetimo koncepciju za Balkan i Kosovo i Metohiju. Trebalo bi ih i razumeti. Taman su bili napravili svoj koncept, a onda neki Đinđić počinje da ‘pali svetlo’.

I govori: ‘stanite, ne može više tako, da vidimo šta je dosad urađeno i kuda dalje’. Meni je ova reakcija bila dokaz da, u suštini, postoji neki prećutni plan da se 2004. ili 2005. godine zaokruži nezavisnost Kosova.

Mada nemam dokaze baš za sve, zaista se plašim da takav ‘prećutni plan’ već postoji. Štaviše, da je njegov sastavni deo namera, kada se Beograd s tim bude realno suočio, da glavni ustupak Srbiji bude obećanje da se neće dozvoliti otcepljenje takvog faktički već nezavisnog Kosmeta. Podozrevam da bi nam tada bilo stavljeno do znanja: ‘E, SADA SA PRIŠTINOM HARMONIZUJTE ODNOSE’.

Ovo bi bilo krajnje opasno za stabilnost i Srbije i celog regiona.

Od početka januara, kada sam krenuo u tu diplomatsku ofanzivu, do danas ništa se nije temeljno izmenilo, ali je ‘prikočen’ tempo prenošenja suvereniteta Srbije na lokalnu albansku vlast i u oblasti bezbednosti. To nije malo, ali nije nipošto sve, niti dovoljno.

Stvari će početi suštinski da se menjaju tek kada međunarodna zajednica kaže: ‘rešenje je u kompromisu koji traži Rezolucija 1244’. REŠENjE JE U SUŠTINSKOJ AUTONOMIJI ZA KOSMET, VRAĆANjU PROTERANIH SRBA I VRAĆANjU PREDVIĐENOG BROJA NAŠIH POLICAJACA U POKRAJINU. U STRIKTNOM SPROVOĐENjU REZOLUCIJE 1244, DO POSLEDNjEG SLOVA. TEK KADA IZ NjUJORKA I BRISELA POČNU DA STIŽU OVAKVI GLASOVI – SITUACIJA ĆE POČETI DA SE SUŠTINSKI MENjA NABOLjE.

Zato ćemo – to će biti naš oficijelni zahtev – tražiti da se povodom četiri godine od dolaska međunarodne misije na Kosovo i Metohiju napravi analiza ostvarenog.

Tražićemo da u pravljenju takve analize učestvuju eksperti Saveta bezbednosti, EU, Beograda i Prištine. Da se formira tim koji će pripremiti ‘belu knjigu’ o protekle četiri godine, koja bi pokazala: šta sve nije urađeno, koliko je ljudi vraćeno u pokrajinu, zašto nisu realizovane odredbe o povratku vaše vojske i policije, šta je sa ‘suštinskom autonomijom’, normalizacijom odnosa, sa standardima…

Tražićemo da sve što je bilo predviđeno Rezolucijom 1244 bude ocenjivano po skali i od jedan do pet. Moje je mišljenje da za stavku ‘povratak vojske i policije’ ocena mora biti – jedan, za ‘povratak Srba’ – jedan plus, za ‘nezavisnost Kosova’ – četiri plus, za ‘standarde’ – dva minus…

Ne preterujem nimalo, pošto Albanci mogu da posluju, da se kreću, a za Srbe svega toga uglavnom nema.

Naš najveći protivnik, kao i do sada, jeste: zaborav, ono zbog čega se problemi kakav je naš metu pod tepih, pa se onda, posle izvesnog vremena, pojavljuju kao svojevrsna divlja gradnja.

Sve ovo govorim ZATO ŠTO SE PRIBOJAVAM DA MEĐUNARODNA ZAJEDNICA U DOGLEDNO VREME NE KAŽE: KOSMETSKA ‘DIVLjA GRADNjA’ JE POSTALA TAKO VELIKA DA NE MOŽEMO DA JE RUŠIMO, HAJDE DA JE LEGALIZUJEMO.

Ukoliko međunarodna zajednica, koja je jača od nas zaista ima nameru da kaže – ‘Kosovo treba da bude nezavisno’, hteo bih da to čujem. Hteo bih da se to zvanično kaže. Najgori su dvostruki aršini: pričanje o nepovredivosti granica, o suverenitetu, o Rezoluciji 1244, dok se, na drugoj strani, radi suprotno, pri čemu se niko ne buni, pri čemu su jedni prisiljeni da ćute, dok se drugi prave naivni. Pri čemu se slabijoj strani poručuje: ne talasaj na svoju štetu.

PONAVLjAM: MI NI FORMALNU, NI FAKTIČKU NEZAVISNOST KOSMETA NEĆEMO PRIHVATITI.

Potpuno sam svestan da nam prestoji dugotrajna borba da pokušamo da odbranimo svoj interes. Ali, isto tako, da mi u toj borbi ne možemo izgubiti ništa time što svoje interese počinjemo da branimo već danas.

Mi smo poslednjih godina mislili da vreme radi za nas, da ćemo obnovljenim i osnaženim međunarodnim kredibilitetom vrlo brzo sebi obezbediti željene plodove. Da će svet reći: ‘E pošto ste sad demokratska Srbija, ponovo dobijate na Kosovu i Metohiji nadležnosti koje ste imali’. To se već pokazalo kao netačno. PLAŠIM SE DA SE NEKE STVARI NISU BITNO PROMENILE OD TRENUTKA KADA SAM PRE SEDAM-OSAM GODINA, NA JEDNOM PREDAVANjU U AMERICI, REKAO DA MI TADAŠNjA AMERIČKA POLITIKA LIČI NA TITOVO: SLABA SRBIJA – JAKA JUGOSLAVIJA.

MI MORAMO DA DEFINIŠEMO NAŠ NACIONALNI INTERES NA KOSMETU I POVODOM NjEGA I DA ZA SVOJE STAVOVE TRAŽIMO SAVEZNIKE. NE SMEMO VIŠE DOZVOLjAVATI DA SVOJ NACIONALNI INTERES DEFINIŠEMO PREMA TOME ŠTA NEKI DRUGI MISLE DA JE NAŠ NACIONALNI INTERES.

Srbija ima svoje državno pravo i na Kosovu i Metohiji. Nezavisno od toga u kojem pravcu će se dalje kretati traganje za kompromisnim rešenjima: u pravcu ovakve ili onakve autonomije, ili nečeg drugog.

Srbija nije pod protektoratom da bi iko mogao da joj nameće bilo koje rešenje za neki deo njene teritorije.

Nezavisno od mojih ličnih pogleda, videćemo u diskusiji u našim političkim strukturama i šire u zemlji: koliki je interes srpske nacije za koegzistenciju sa albanskom, koliko državni interes Srbije može da se ostvari na prostoru Kosova i Metohije.

Nipošto ne smemo dozvoliti da nam neko drugi kaže: ‘Evo vam Kosovo. Ono ne sme da se otcepi, ali je nezavisno.’ Ili da ga otcepi, ne pitajući nas ni za šta.

Ja se ne plašim da će Savet bezbednosti odlučiti – ‘Kosmet je nezavisan, da se međudržavne granice menjaju jednostrano’. On to neće nikad učiniti. Ali, može dovesti do takvog faktičkog stanja koje će za nas biti neizdržljivo. Može nam ‘servirati’ faktički nezavisni Kosmet unutar formalno nepromenjenih granica.

Već je mnogo propagande na tu temu [da je Đinđić postao ‘novi Milošević’], mnogo lobija i međunarodnih nevladinih organizacija je uključeno u to. Dokazuje se da su moji stavovi o Kosovu – potvrda da se srpska politika nije promenila. Da sam, eto, bio političar evropskog tipa, a sad da sam postao srpski nacionalista. Time se u suštini tvrdi: ‘da je sa Srbima uvek isto, da se na Balkanu samo maske menjaju’. Ali, sve to me ne uzbuđuje mnogo. Meni je važno da su argumenti koje sam ja ponudio – neoborivi.