BRANILAC HRIŠĆANSTVA O PANDEMIJI

Pazite se onoga ko bol uzrokovanu prirodnim zlom interpretira kao božansku kaznu, kaže Džon Lenoks. Kako ja vidim, ovakve tragedije mogu biti „Božji megafon“.

Ako je život nastao slučajno, iz haosa svemira, onda je to kao da uragan pohara autootpad pa iz tamo odbačenih delova sastavi novi Mercedes. Verovatnost je otprilike ista. Tu je ilustraciju Džon Lenoks, profesor matematike i filozofije nauke sa Univerziteta Oksford, upotrebio gostujući pre sedam godina na zagrebačkom Filozofskom fakultetu. Hteo je da kaže da život, a i čovek, mora da ima dizajnera, arhitektu, sve drugo bilo bi gotovo nemoguće.

Posle predavanja njegovi su fanovi oduševljeno aplaudirali, a neki su kritičari nevoljno morali da priznaju da ovaj dovitljivi Irac dobro brani svoju poziciju. Lenoks je danas jedan od najpoznatijih hrišćanskih apologeta (branilaca) na svetu. Bog i nauka, prema njemu, nisu u razmirici. U svojoj karijeri javnog borca za racionalizaciju hrišćanstva, odmerio je snagu svojih argumenata protiv najgorljivijih ateista poput biologa Ričarda Dokinsa, filozofa Petera Singera i Kristofera Hičensa.

Sem Hičhens, ateistički bard, polemičar i kontraš, koji je pre smrti intelektualno “ošamario” brojne nadbiskupe, rabine i pastore, rekao je da mu je najteže bilo opovrgnuti upravo Lenoksovu poziciju tzv. fino uštimanog svemira. Ideju da bi život u svemiru bio nemoguć da je i jedna decimala u poznatim fizikalnim konstantama drugačija.

Taj pristup je Lenoks sažeo u knjizi “Može li nauka da objasni sve?”, a sada je, usred epidemije, objavio novu, pod naslovom “Gde je Bog u svetu koronavirusa?”.

Kontaktirali smo ga i predložili mu intervju preko Skajpa. Knjigu je napisao, kaže, u dahu, za nedelju dana, a u njoj je pokušao da odgovori upravo na pitanje iz samog naslova.

Profesore Lenoks, šta ste zaključili, da li je i Bog u izolaciji?

– Recite vi meni. Pročitali ste knjigu. Više bih voleo da mi vi kažete kako ste razumeli moj središnji argument pa možemo od toga krenuti.

Pitanje je, zapravo, staro. Zašto beskrajno dobar hrišćanski Bog dozvoljava epidemiju i ljudsku patnju? Može li je sprečiti, a ne želi? Možda je želi sprečiti, a ne može. Da li je onda zlonameran ili impotentan?

– Odgovoriću vam ovako: Da li je Bog mogao da napravi vatru koja gori i greje čoveka, a da ne peče? Analogija je ista. Vidite, činjenica je da živimo u realnosti u kojoj je oboje moguće. Isto je i s virusima. U knjizi spominjem članak ekološkinje Merilin Rosinik „Virusi zaslužuju bolju reputaciju“, u kojem piše da su oni, zapravo, presudni za život na Zemlji, a manje od jedan odsto ih je patogeno, štetno za čoveka.

Imate i primer drugih katastrofa, na primer, potresa. Kada bi se tektonske ploče prestale pomerati, kažu geolozi, život na Zemlji ubrzo bi nestao. To nameštanje ploča, iako razorno i pogubno za čoveka, funkcioniše kao svojevrsni globalni termostat.

Neobično da ste iskoristili primer potresa. Osim epidemije virusa, Zagreb je pre malo više od mesec dana pogodio i razoran zemljotres.

– Žao mi je, nisam znao. Zagreb sam inače posetio pre nekoliko godina, kada sam držao predavanje na Filozofskom fakultetu. Kad govorimo o patnji koja je uzrokovana katastrofom, za koju čovek, pretpostavimo, nije kriv niti odgovoran, razmislite o ovome: kakav bi to svet bio u kojem nikada ništa ne ide kako ne treba?

Da je tako, u tom bi svetu umesto čoveka mogao da bude i robot, automat koji je moralno neutralan. Nužno dolazimo do pitanja moralnosti krenemo li tim putem, odnosno kako opravdati postojanje moralnosti i kategorija dobra i zla. U takvom svetu za njima ne bi bilo potrebe.

Prirodne katastrofe, kao i epidemije virusa, interpretiraju se ponekad i kao Božja kazna. U knjizi ste to pitanje ostavili donekle otvorenim.

– Možemo govoriti o ljudskom odnosu prema planeti i okolini, na kraju i ljudskom tretiranju životinja, što je za posledicu moglo da ima širenje koronavirusa. Međutim, ne znači nužno da je tragedija koja zadesi čoveka njegova krivica. To je riskantno reći. U knjizi navodim nekoliko primera, najpoznatiji je Job, koji je pretrpeo i prirodno zlo, katastrofu, ali i moralno zlo, uzrokovano čovekom, a da ništa nije skrivio.

Zato kažem: pazite se onoga ko bol uzrokovanu prirodnim zlom interpretira kao božansku kaznu. Kako ja vidim, ovakve tragedije mogu biti „Božji megafon“, poziv na buđenje. Konkretno, kako bismo osvestili da nemamo kontrolu. Ja imam 76 godina i u izolaciji sam sa suprugom u našem stanu. Zavisimo od suseda koji nam donose hranu iz prodavnice. Znači, ranjivi smo, smrtni i zavisni jedni od drugih.

Ponekad to zaboravljamo. Uz to, deo je našeg verovanja da Isus Hrist, utelovljeni Stvoritelj, nije ostao daleko od ljudi, nego upravo postao čovek kako bi iskusio ljudsku patnju i bol.

Polemišete u knjizi i s biologom Ričardom Dokinsom, koji tvrdi da je svemir, u suštini, bez dizajna, bez svrhe, nema zla, nema dobra. DNK ne zna i ne mari, a mi plešemo na njenu muziku.

– Neki će ljudi, suočeni s katastrofama, koronavirusom, rakom, cunamijem ili zemljotresom reći da je to upravo dokaz da Bog ne postoji. Jednostavno, takav je svemir, ne mari za nas, svejedno mu je da li hoćemo živeti ili umreti. Zaboravljamo pritom da, ako maknemo Boga iz te jednačine, nismo sklonili patnju. Ona je ostala netaknuta.

Ono što smo, zapravo, sklonili jeste mogućnost smisla i nade. Naravno, to ne znači da ateisti ne mogu imati smisao u svom životu, mogu itekako, ali ne mogu imati onaj ultimativni smisao – večni život. Smrt je za njih kraj.

Šta, konkretno, u toj ateističkoj poziciji smatrate neodrživim?

– Kontradikciju. Uviđate da je Dokins, tvrdeći da je moralna osoba, zapravo u kontradikciji. Kako možete za sebe tvrditi da ste moralna osoba, čak i živeti kao moralna osoba, a istovremeno govoriti da ne postoji ništa osim klastera atoma.

Evo vam i primer. Kako bi ateista trebalo da se postavi prema trenutnoj epidemiji? Trebalo bi, držeći se argumenta bezumnog svemira, reći da pandemija koronavirusa nije ništa loše. To je, naime, samo hrpa atoma koji se međusobno preslaguju. Za mene je takva pozicija neodrživa.

Kao hrišćanski apologeta debatovali ste sa puno ateista, pa i sa dvojicom iz tzv. velike četvorke novog ateizma, Dokinsom i Hičensom. Koji je bolji polemičar, tvrđi orah u raspravi?

– Uh, ne znam šta ćete napisati, pa ne znam da li bih odgovarao. Reći ću vam ovako: u svakoj raspravi uvek mi je bila važna i ta društvena dimenzija. Ja sam takav, volim svima da priđem sa toplinom. Sa Dokinsom sam se teško povezao na tom nivou. Ako, s druge strane, pogledate moje debate s Hičensom, možete videti da i jedan i drugi izvlačimo vrlo teške argumente i ne štedimo jedan drugog, ali kad sve završi, onda je to druga priča. Otišli smo na večeru i piće, družili se i razgovarali kao stari prijatelji.

Osim te javne karijere, imate i onu naučnu. Profesor ste emeritus na Oksfordu, gde predajete matematiku i filozofiju nauke. Kako jedan matematičar postane vernik?

– Kada pogledate statistički, puno ćete više vernika naći među matematičarima, fizičarima i hemičarima nego, recimo, biolozima. No, to je neka druga tema. Hrišćanstvo je racionalno. Gledajte na to ovako – ako upoznajte neku osobu i vidite da se radi o razumnoj, inteligentnoj osobi, odmah ćete joj više verovati nego da je suprotno, zar ne? Međutim, ja uvek kažem, Bog je osoba, a ne teorija.

Šta vam se čini da će se događati posle epidemije koronavirusa, koje su lekcije koje ćemo izvući? Mislite li da će biti više vernika?

– Teško je spekulisati, ali mislim da je razumno pretpostaviti da će se ljudi u ovim trenucima okrenuti nečemu što im daje smisao i odgovor. Mislim da ćemo posle puno naučiti o sebi, shvatiti naša ograničenja, a verujem da će to uticati i na napredak medicine i nauke.

Izvor: Jutarnji.hr