Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

INTERVJU U DOBA VIRUSA

Pandemijski košmar vaskolikog sveta, u stvari je, vidljiva klinička slika globalnog suicida, ako se tako može reći – „postmoderna kuga“, kaže Petar Đuza, slikar i profesor Fakulteta umetnosti.

 

Magistar slikarstva, profesor FU Univerziteta u Prištini sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici, slikar, likovni kritičar i teoretičar umetnosti i esejista, Petar Đuza, svojevremeno i sam novinar prištinskog „Jedinstva“, govori o umetnosti u doba epidemije i pandemije opakog koronavirusa.

petar đuza

Kultura je u svim vremenima i u naježim krizama pomagala i hrabrila ljude da prežive. Šta je sa kulturom danas u vreme opake bolesti izazvane bespoštednim koronavirusom koji je izazvao pandemiju sa kojom se bori i od koje strepi ceo svet?

– Izgleda da naša civilizacija, na vrhuncu tehnološkog razvoja, suludo, igra rulet sa igrokazom smrti – sa sobom. U umetnosti, pandemija je očekivana. Zašto: u globlnoj koncepciji sveta previđa se da je „Bog neka vrsta gromobrana“, a umetnik i iscelitelj duše koje više nema. Bezobzirnost virtuelne obmane pokazuje i prokazuje, nenadano, geopolitiku na kolenima. Pogledajmo, Gi Deborovo „Društvo spektakla“ pokazuje se istinitim – između raja i pakla distanca je sada samo dva metra (sigurnosna distanca protiv „kovida -19“). Potrošačko društvo, razvilo je vladavinu potrošačkog spektakla, iskrivljenog medijskog senzacionalizma, manipulacije istinama… Pandemijski košmar vaskolikog sveta, u stvari, je vidljiva klinička slika globalnog suicida, ako se tako može reći – „postmoderna kuga“. Zašto to kažem: strahujem od primisli da je neko, negde, nekom greškom, iz nehata, pritisnuo „taster“ armagedonske spirale (nadam se, kao umetnik, da nije!). Ova virusna „Pandorina kutija“, ne pojedinačne smrti nego kolektivne „svesmrti“, može biti, ako je otvorena, zadugo će potrajati. Slučajno? Namerom? Promišljeno?

slika 2 p djuza

Ruši se, kao kula od karata, „vavilonski hram“ svevremene svemoći iz devedesetih. Gde vlada sila prestaje umetnost i nestaje umetnik. Ignorišu se upozorenja prošlosti. (Pogledajmo Gojine čuvene grafike ciklus „Kaprićose“ iz 19. veka) pandemija je, moguće je, novo opako upozorenje. Ali, ne samo na smrtnost, nego i za moguću svesmrtnost ljudske rase – kao umetnik, moj stvaralački imunološki mehanizam, šalje signale – gotovo da mi je predodređeno zloslutno priviđenje – viđenje. Pokazale su laboratorije virusnih, postmodernih „vladara iz senke“ nekih drugih „centara moći“, moguće je – žudnju za baš takvim korona virusom koji će biti neprikosnoveni Demon. Vladalac života i smrti. Živih i neživih duša. Bog je stvarao, mukotrpno, svet za sedam dana opakog li nauma, a da „korona“ virus „ko(ne)vid – 19“ za navek uništi Božje delo. To prevazilizi i najsumornije oblikovanje i uništenje postmodernog sveta i moći umetnikove fikcije u njegovom tragizmu kojem se nije nadao. Šta je zapravo pandemija? Pandemija je kuga postmodernog doba – ili ćete, kao (ne)ljudska vrsta opstati ili nestati, ako uzmete Boga u svoje ruke. Ako presuđujete, umesto Boga o životu i smrti? Da se razumemo: ako je virus „dana sudnjeg“ jedno od suludih sredstava vođenja rata biološkim sredstvima.

Ima li umetnik izbora?

– Svet je u globalnom skafanderu i konfuziji zapravo zbog toga što je umetnost i umetnik odavno pod skafanderom bezosećajne postmoderne koja je ignorisala, kako je to zapisao Sioran, da je „usamnjenost bez Boga čista ludost. U njega smeštamo svoja lutanja i tako lečimo srce i razum…“. U mimoilaženju, čujem: „Ne dira Đavo u čoveka, nego čovek u Đavola dira“. I ovaj neimenovani glas čoveka uniformisanog i dalje odzvanja u meni; bio je u pravu. Izgleda da je Emil Sioran bio u pravu kada je, u prošlom veku, rekao da je „Dostojevski poslednji čovek koji je pokušavao da spase raj. Jedino mu je uspelo da uveća sklonost padu, čime je naneo odlučujući udarac raju i našoj želji da ga se dočepamo“. I, eto, svedoci smo da se udaljavamo od obećanog raja, uprkos lagodnijem virtuelnom uverenju da smo ga se dočepali. Evo ogoljene virtuelne scenografije: opusteli trgovi (kao na slikama De Kirikoa), Venecija prazna, Knez Mihailova i Skadarlija opusteli, kao i šetalište u Kosovskoj Mitrovici, u Gračanici i Bogorodici Ljeviškoj, Pećkoj Patrijašiji molitve pod maskama i u rukavicama na Vaskrs. Ajfelova kula bez turista, Rođendan britanske kraljice bez torte i spektakla, princ Čarls (pozitivan), Moskva odložila paradu… Na drugoj strani: bestidnog blama među najbogatijim – tuče i jagme za respiratore, sapune, toalet papire. Kao umetnik imam i nemam izbora: dok slušam „Krizni štab“, „struku“ i gledam na medijma uživo morbidne scene lekara i zaraženih, u skafanderima i zaštitnim odelima, mislim vizuelno i shvatam koliki je taj „veliki“ sada, u stvari, „mali“ svet. Vizije Danteovog „Pakla“ su sve izvesnije. Slušam priču kako su se, slučajno, na nekoj pijaci zaigrali slepi miševi te došlo do mutacije. A šta sa „ludim kravama“, „ptičijim gripom,“ „svinjskim gripom“, „ebolom“… Ako virusima budemo prepolovljeni bar da pošaljemo šifrovanu poruku umetničkog sadržaja. Ali kako i kakvu poruku? Stoga, shvatam da svi delimo sudbinu verovanja u „respirator“ svesti i savesti. Jer, shvatam da je „Ko(ne)vid -19“, smrtonosni projekat nekih postmodernih demona, u stvari, njihov pomahnitali „trojanski konj“. Spravljen s određenim globalnim ciljevima, nad kojim je, možda, izgubljena kontrola. Virus-ubica pomahnitao, otkačio se, oteo se kontroli. Ako je ta „šifra“ „nevinog ubice“ virusa „formatiran“ (videće se) za najstarije “metak“ u imunitet (starosna segregacija i likvidacija) šta je i ko je sledeći?

Kultura i umetnost su se i u našoj zemlji prenele u virtuelni prostor?

– Kao što ste i rekli, u našj maloj Srbiji „kovid-19“ se degenerisao u nekoliko pravaca: zdravstvenom, političkom, medijskom. Vidna suvisla, ali naglašena bučna nesuvisla nesaglasja, kakofonija na društvenim mrežama … I to je deo naše realnosti i apsurda, bez presedana je da se napadaju oni koji u ovom „nevidnjivom ratu“ zaslužuju najveće poštovanje. Zaštićen oklopom kućne izolacije, pribojavam se primisli od početka duhovnog i moralnog armagedona. Pandemijski virtuelni prostor masovne smrti je za umetnika uvod u virtuelni pakao u kojem će zasigurno progovoriti svojim antitelima, svojim stvaralački spasonosnim „vakcinama“. Reagovanjem svojim stvaralačkim „respratorima“ na izazove postmoderne kuge.

Na šta nas je sve upozorila korona?

– I u prošlosti su od kuge i gube bežali i pape i carevi i kraljevi i podanici. Ali, korona upozorava na strašnije civilizacijske provalije – na bezosećajnost i otupljenost postmodernog sveta. Stoga sam „kovid -19“, taj sidrom smrti, i nazvao „ko(ne)vid 19“. Podsetiću, polovinom prošlog veka, na pitanje Endiju Vorholu, najpoznatijem modernom pop-art umetniku: kada ste počeli da radite seriju „Smrt“? (za izložbe u Parizu i Njuorku) odgovorio je da velike tragedije, udesi, nesreće, pretvaraju ljudske žrtave u cifre i statistiku koje ljude čine imune na tuđu nesreću. Kad je, Vorhol, na radiju, na veliki američki praznik, čuo vest „četiri miliona ljudi će umreti“, znao je da ljudi postaju neosećajni, indiferentni na takvu vest: „kad neku jezivu sliku gledate stalno iznova, ona, uistinu, nema nikakvo dejstvo“. I bio je u pravu, jer je „Ahilova peta“ postmoderne – ravnodušnost na masovnu i tuđu smrt. Pogledajmo, elektronski mediji nas svakodnevno izveštavaju o masovnom, ne poimenično, umiranju, smrti bez presedana u četvorocifrenim, šestocifrenim i sedmocifrenim brojkama (više od 3,5 miliona zaraženih). Slušamo strašne smrtonosne brojke kao konto na bankovnom računu, dok pijemo kafu, pred virtuelnim ogledalom bezosećajnosti postmoderne kuge.

slika p djuza

Ako je virus „pobegao“ iz neke uklete laboratorije onda je reč o globalnom virusnom „incidentu“ sličanom černobiljskom (i Srbija je devedesetih bombardovana „Milosrdnim anđelom“ – uranijumskim bombama). „Incidenti“ zasigurno otvaraju put za biblijski armagedon. Za kraj ljudske rase, ali ovog puta neće se znati, a to predviđanje uistinu ostvari, futuristička, nazovi slikarska, koja će za par miliona godina, nova vrsta imati katastarsko pravo na našu predivnu planetu. Ako je Bog svet stvarao sedam dana, a ljudska rasa koju je stvorio sve „proćerda“ , bezobzirno uništi okidačem samouništenja civilizacije, namernim ili slučajnim pritiskom na taster… nije li to apsurd? Zarad opstanka ljudske vrste svet je dobio surovu, zastrašujuću poruku: civilizacijska klinička slika je bez duhovne mudrosti i pluća. Na vreme stavite respiratore na svoju sluđenu pamet, „kovid19“ nije virtuelna postmoderna holivudska nameštaljka. Antihrist, Đavo, dolazi po svoje.

Smatrate da je koronavirus i u duhovnom smislu podsetio čoveka na neke elementarne norme ljudskosti, empatiju, solidarnost, bogatstvo ljubavi i pozitivnih emocija pa i na sam značaj zdravlja?

– Potreban je ljudima „respirator“ globalne savesti i „respirator“ koji će (ne)ljude ponovo vratiti veri i nadi u Boga, ljudskost, i odložiti sunovrat. Postmoderno društvo, o kojem piše Gi Debor, doprinelo je još jednom fenomenu – ubrzanom vremenu, ubrzanoj i iskrivljenoj istoriji. Stoga su globalne katastrofe, ekološke drame, „incidenti“ poput „kovida -19“, ratna žarišta, masovne migracije, velike nesreće i žrtve samo paradigma postmodernog suicida kao društva bez osećajnosti, solidarnosti, ljubavi i emocija. Zbog toga je društvu potreban onaj „respirator“ koji će prekinuti taj lanac katastrofične destrukcije koja je instalirana u sistem ubrzanog vremena ka samouništenju.

Kako provodite ovo vreme, o čemu najviše razmišljate, kako držite „onlajn“ nastavu i šta novo stvarate?

– Oko predavanja na mom Fkultetu umetnosti nastojim da održim kontinuitet sa mojim studentima posredstvom „onlajn“ elektronske nastave. To je novo ikustvo koje pokazuje i otvara velike mogućnosti u nastavnom procesu. Nadam se da će ova kvalitetna iskustva biti zadržana kao uobičajeni oblik nastave i nakon ove krize. Razmišljam kao zatečena jedinka i kao umetnik. Pitam se kakav će odgovor dati umetnici na koronu. Za Vorhola su fotografije i scene nesreća bile motiv „smrti“: Umetniku su sada pluća u očima – vizuelnom odgovoru na pošast. Umetniku je potrebna tzv. „vremenska distanca“ za koju nema vremena, jer se svetski haos ubrzano širi. Mislim da, ipak, prostora za angažovanost ima – ponajpre u digitalnoj, vizuelnoj umetnosti, konceptualnoj, perfomansima, kameri i fotografiji, u urbanoj umetnosti – murali i grafiti. I to bi bio najbrži odgovor umetničkih medija.

Da li je koronavirus samo uvertira u neki drugi i drugačiji svet?

– Lekarima na liniji nevidljivog fronta (ne zaboravljam našu znamenitu slikarku Nadeždu Petrović, koja je u Prvom svetskom ratu lečila ranjenike bolesne i umrla zaražena tuberkulozom) respiratorima, vojnicima i policajcima, penzionerima, mladim volonterima, snabdevačima hlebom, hranom, peračima ulica… sapunima, dezinfekcionim sredstvima, maskama i rukavicama, rukovanju laktovima, zagrljaju bez poljupca… dugujemo zahvalnost i poštovanje. Gore očekujmo. Boljem se nadajmo. To važi i za nas i za svet koji se opako poigrava svojom sudbinom. Verovatno je „ko(ne)vi -19“ nevid postmoderne, a ne obrnuto, pa je i „leglo“ pandemije prepoznato. Verujem, kao optimista, da će se svet posle ove traume drugačije organizovati ako na vreme bude priključen na „respirator“ mudrosti i pameti.

Kakva umetnička dela nastaju u velikim svetskim krizama pa i u vreme pandemije koronavirusom, iza zatvorenih vrata i u strahu od lako prenosive zaraze kovid 19, iz porodice koronavirusa?

– Umetnik uvek živi i stvara u svom vremenu. U srednjem veku pojavila se, piše Emil Sioran, knjiga s naslovom „Umetnost umiranja“, da je „…za nas smrt bolno i stravično iznenađenje. Otuda strah i dramatičnost. Nijednog umetnika nije iznenadila… Ubeđeni u neminovnost smrti, stvorili su umetnost umiranja…“. I nastavlja: „Srednji vek je, kao i mi danas, živeo u u dramatičnoj intimnosti sa smrću…“. Vidimo, dakle, da se paradigma života i smrti istorijski konstantno ponavlja. Problem postmoderne, globalizma, je, zapravo, što pokušava virtuelno da ignoriše ovu činjenicu koja od pamtiveka čini život večnim i konačnim. Vraćam se, u mislima „Hvostanskom ciklusu“ koji je u Prištini nastao devedesetih, u vreme represije, kao moj odgovor za tadašnju zlehudu sudbinu srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.

Umetnici su vekovima slali poruke

– Kao umetnik, zatečen sam, kao i svi mi. Frustriran, kao da sam na ivici sunovrata – postmodernog pakla. Zašto ovo tvrdim: povratilo se, pribojavam se, vreme kuge i gube „mračnog srednjeg doba“. Taj ubilački virus nije proistekao iz opsene Geteovog „Fausta“, ali je demonijalna prošlost dospela u futurističku realnost. Imamo „repliku“ kolektivnog suicida: koronu nevidljivog „Fausta“ postmoderne. Ta boleština strateški je, do savršenstva, pandemijskim „blickrigom“ usmerena i uspela, za malo, da prepolovi svet. I sve da jednim zadahom smrti obuzme svet. Da žive prevede u postmodrni Ad neživih duša, (ima ih na našim srednjovekovnim freskama). Bez onih „trivijalnih“ stereotipa o svim dosadašnjim epskim ratovima „oštrenja koplja“, „ognjenih mačeva“, „napetih strela“, „topovskih nišana“, „bojevih glava“… kao na čuvenim grafikama Franciska Goje, iz ciklusa „Kapričosi“ (18-19. vek), čuvenog nemačkog renesansnog umetnika Albrehta Direra „Četiri jahača apokalipse“, prizore gračaničkog „Strašnog suda“, ponovo vidimo prizore biblijske „Knjige otkrovenja“. Te strašne poruke, bezimenog smrtovanja u našem vremenu su nova realnost. Dakle, umetnici su vekovima slali poruke. Umetnik govori, bez medijske manipulacije, „jezikom“ istine opomene i surove realnosti, a ne virtuelnih snova medijskih korporacija. Sudbina umetnika svedoka svog vremena i bremena je: njegova predskazanja se ignorišu – kaže slikar Petar Đuza.

Autor: Slavica Đukić

Izvor: Jedinstvo   petar đuza petar đuza petar đuza petar đuza petar đuza

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: