TREBA TO I NA SVEČARE DOVESTI

„Ta, kako nije važna lepota? Jeeeste, važna je! Draga moja, treba to i na svečare dovesti!“ Sada ja ostajem bez komentara i Kati ništa više ne objašnjavam.

 

Sedim u frizerskom salonu. Šiša me moja frizerka Kata, kod koje idem godinama. Pričalica je, ali dobra frizerka pa je ne menjam.

Prepuštam se svojim mislima. Dok makaze pevuckajući polako putuju oko moje glave, slušam muziku, koja je kod Kate uvek tiha, lepa, lagana. Odjednom čujem njen utišan glas:

– Znate, je l’ te, da se prošlog meseca udala Sofijina ćerka?

– Da, čula sam. – odgovaram sanjivo.

– A, jeste l’ videli zeta kad su prošlog vikenda bili u poseti? – nastavlja Kata s pitanjima.

– Nisam videla nikoga od njih!

Odgovaram skoro mrzovoljno, htela bih da prekinem priču i opet se prepustim malopređašnjem miru, ali ne da Kata i prigušenim glasom opet se oglašava.

– Tako ružnog mladog čoveka ne znam da sam ikad videla. Da boli kol’ko je ružan, plak’o bi.

Duhovito, ali ne baš lepo, pa pokušavam da joj objasnim kako fizička lepota nije važna, već ona unutrašnja, koju ne možemo odmah da uočimo i prepoznamo.

Pričam ja, pričam, gleda me Kata, kratko ćuti, kao da joj baš i nije jasno o čemu ja to govorim. Vidim da je već, izgleda, iznervirana mojom pričom, pa podižući malo ton, postavlja pitanje, a onda odmah na njega i odgovara:

– Ta, kako nije važna lepota? Jeeeste, važna je! Draga moja, treba to i na svečare dovesti!

Sada ja ostajem bez komentara i Kati ništa više ne objašnjavam. Argument kao njen, zaista nemam.