STAV CRKVE O LAŽNOM VEROVANJU

Ruski sveštenik Timotej Alferov podučava nas šta je to prava vera analizirajući nekoliko tipova savremene ljudske pseudoreligije, za koju kaže da je gora od ateizma.

Ovako ruski sveštenik govori o tome šta je prava, a šta kriva vera.

Danas više ne treba nikoga ubeđivati da Bog postoji. Međutim, ono glavno nije u znanju, nego u našem odnosu prema Bogu. Zato, naše znanje da Boga ima, ne samo da ne privodi, nego nas i udaljuje od Njega, useljavajući u nas lažnu religiju, koja nimalo nije bolja od otvorene bezbožnosti. Ovakva vera ima svoj izraz u floskuli da iznad nas ima Neko ili Nešto, Koga oni nazivaju Bogom. Ovakva prirodna ili opšteljudska laž-religija, u stvari, nema ništa zajedničko sa hrišćanstvom.

Često se događa, da nam u hram dolaze stariji ljudi i pričaju o sebi, da su u detinjstvu bili kršteni, ali potom nisu više slušali o veri, u Crkvi nijednom nisu bili, te i da su čitali svetovne novine i časopise, radili u običnim radnim kolektivima, ili kraće rečeno, nisu imali ni najmanjeg povoda i slučaja da se dotaknu vere, ali tim ne manje, kažu oni, sećanje na Boga smo uvek nosili u dubini duše. I sada, kada se o veri govori na sve strane, oni takođe sebe nazivaju vernicima. Ovakvi slučajevi, vrlo česti, jasno svedoče o tome, da je naša duša zaista stvorena po obrazu Božijem, koji ne iščezava iz nje, čak ni u neprijatnim okolnostima.

U naše dane i ne treba nikoga ubeđivati da Bog postoji. No, ono glavno, razume se, nije u znanju, nego u našem odnosu prema Bogu. Pri našoj uobičajenoj ravnodušnosti prema veri, pri neznanju i neželjenju da saznamo njene osnove, pri nepravilnoj oceni samih sebe pred licem Božijim, naše znanje o tome, da Boga ima, ne samo da ne privodi, nego nas i udaljuje od Njega, useljavajući u nas lažnu religiju, koja nimalo nije bolja od otvorene bezbožnosti. Većina takvih, koji su pred veče svog života „ušli“ u Crkvu, na žalost, samo se i ograničila tim osećanjem, da prosto iznad nas ima Neko ili Nešto, Koga oni nazivaju Bogom. Ovakva prirodna ili opšteljudska pseudoreligija u stvari nema ništa zajedničko sa hrišćanstvom.

Vidovi ove „prirodne religije“ ili religioznog osećanja su različiti. Izdvojmo ovde samo tri najkarakterističnija.

Sujeverje. To nije samo vera u predznake, u „došljake iz kosmosa“, čudesne „iscelitelje“. Pre svega, to je vera nerazumna i slepa, ne možeš ni pojmiti na šta se odnosi ta vera, ali neizostavno sa strogim poštovanjem određenih pravila, koja mogu čak biti i pojedina crkvena pravila, poput onog o radu na praznike. Takva pravila nas ne opterećuju mnogo u životu, i pri tome dobro umiruju uspavanu savest.

Vera u obrede, to jest vera da ovi ili oni crkveni obredi sami po sebi, bez molitve, bez pokajanja i crkvenog života, nekako „osveštavaju“, ukrašavaju naš život, daju nam nekakvo dobro. Ovde spada težnja da se po svaku cenu krste deca i opevaju umrli srodnici, uz odsustvo želje da se shvati, da samo po sebi opelo i čak krštenje necrkvenom čoveku po pravilu ništa ne daje.

Vera u sebe, to jest vera u to, da je kod nas tako mnogo dobrih dela i tako malo grehova (osim samo takvih sitnica, kao što su bezbožnost, abortusi, blud i pijanstvo) i povrh toga pošto smo mi tolikim ljudima učinili dobro, Bog je prosto obavezan da nas nagradi zbog toga, a Crkva i molitva nam uopšte nisu potrebni. Drugim rečima, svakako, vrlo je dobro što u selu postoji crkva, ali ona nije tu radi nas, već radi onih, koji bi trebalo da dobiju oproštaj za mnoge grehove.

Sve ove strane religioznog osećanja mogu biti svojstvene jednoj istoj osobi.

Moguće su i druge forme projavljivanja ove religioznosti, ali glavno u njima je na žalost, jednako. Kao prvo, uvek odsustvuje pojam o živom ličnom Bogu, Tvorcu i Spasitelju čoveka. Bog se zamišlja nečim bezličnim, i što je glavno, vrlo dalekim od nas, dakle, ne zahtevajućim od nas poštovanje, strah, poslušanje i ljubav. Dalje, nama je svojstven pogled na čoveka, to jest na sebe, kao na biće, kome nije potrebno ništa onostrano, a da pri tome ima pravo na sva zemaljska i čak nebeska dobra. Zaista, ako su kod nas sa svima više ili manje podnošljivi odnosi, a Bog za nas daleko-daleko na nebu, ili pak duboko-duboko „u duši“, to znači da je sa nama sve u redu i da smo mi dobri, pa onda neka nam Bog da sve što sledi iz toga. U suštini ovo je slepilo, tama neznanja svojih grehova, bolesti svoje duše. A nevolje i nesreće, koje nam se događaju, mogu nam samo delimično pomoći da progledamo i osetimo, da smo u stvari mnogo gori, nego što nam se to činilo, i zbog toga nesrećni.

Najzad, iz ovakvog osećanja sebe, svog položaja u odnosu prema Bogu, očigledno proističe neverovanje u raj, ad, večno blaženstvo, večnu muku; ili pak, u krajnjoj meri, potpuna ravnodušnost prema svojoj posmrtnoj sudbini. Raj nam se čini isto tako dosadan, kao i dugačka crkvena služba, a ad nas ne plaši, zato što mi ne doživljavamo nikakva svedočanstva o njegovom postojanju, i što je glavno, ne možemo zamisliti, kako se mi ovako dobri, možemo naći tamo. Uopšte sva „prirodna religioznost“ je ravnodušna prema stanju čoveka posle smrti. Afričkom divljaku je bio potreban idol od kamena, da bi oblivši ga žrtvenom krvlju, obezbedio sebi dobar ulov ili u krajnjoj meri, da bi se osećao siguran na zverinjoj stazi. Potpuno slično savremeni vernik hoće da nabavi krstić ili ikonu radi čuvanja doma, deteta, automobila, sebe od svih neočekivanih slučajeva i radi toga, da bi se osećao što sigurniji u stvarnosti koja ga okružuje. Misli o večnosti nema ni kod prvog, a ni kod ovog drugog „vernika“.

Shodno prethodnom, „prirodna religioznost“ ne daje nikakvih podsticaja za delanje, za izražavanje svoje vere u delima, ne postavlja ciljeve, ne daje čoveku punokrvan duhovni život, ne odgovara na pitanja savesti, već samo pomaže sakrivanju od nje i sporazumevanju sa njom. Stvarnu punoću duhovnu može dati samo istinska Vera, svesna, trezvena, delatna. Vera se može ispovedati hladnim ustima, a može (i treba) da se ispoveda – umom, srcem, rečju i delom, svim delovima duše i tela. A ovo i jeste istinska Vera. Cilj ove Vere je spasenje čoveka, koji je osetio svoje pogibeljno stanje u bezbožnosti. Naše neznanje svog pogibljenog položaja (stanja) pri svim našim socijalnim i porodičnim nevoljama dostojno je čuđenja i sažaljenja, pri najvećem razlivanju najgrubljeg i najprizemnijeg greha, pri našoj unutrašnjoj nesređenosti, griži savesti, pri onome što je pred našim očima i toga što smo čak preduzeli toliko bezuspešnih pokušaja da dođemo do makar kakve sreće svojim snagama.

Nisu ljudi izmislili Crkvu. Sama istorija dugovremenih i čestih gonjenja na nju, na koja ona nikada nije odgovarala nasiljem, govori o tome, da ako bi ona bila ljudska ustanova, onda se prosto ne bi sačuvala do naših dana. Nju je osnovao Sam Gospod i podržava je nedokučivim putevima Svojim i privodi ljude Sebi kroz nju. Drugog načina da se priđe Njemu, osim Crkve, Bog nam nije ostavio, slično kao što otac sam uči svog maloletnog sina i redu u kući i dužnom ponašanju prema ocu, a ne prepušta to detinjem umu sina. Davno je rečeno, da kome Crkva nije Majka, tome ni Bog nije Otac. Ko sebe smatra vernikom, a da pri tome nije crkven čovek ni stalni parohijanin, onda neka shvati da takva vera nije ugodna Bogu, onom Samom, u Koga on veruje. Ovome nas uči reč Božija – Sv. Pismo. Pri ovome, čak i ako čovek često posećuje hram, ali se ne ispoveda, nego provodi život u očiglednom gaženju ovih ili onih zapovesti Božijih (koje, uzgred rečeno, on ne može čak ni pravilno shvatiti bez crkvenog učenja), – onda on i pored toga ne može biti član Crkve, ne može se nazivati hrišćanin.

Crkvenost je potpuno novi i jedino pravilan poredak sveg života, misli i osećanja onog čoveka, koji je prihvatio Crkvu, osetio potrebu za njom. Upravo takvom čoveku Gospod i otkriva po malo, šta je to istinsko hrišćanstvo, kakav je to put, a spolja put biva vidan samo ovlaš, i to iz daljine.

Izučavanje nasleđa Crkve, to jest Sv. Pisma i Sv. Predanja, a zajedno sa ovim unutarcrkveni život i razlikuje verujućeg čoveka od „prirodno-religioznog“. „Prirodnu religiju“ čovek može shvatati ili smisliti čisto svojim snagama. A vera istinska nam se daje od Onoga, Ko je neuporedivo viši, čistiji, razumniji, milosrdniji, jači od sveg ljudskog roda. Ova Vera se daje svakome ko je istinski želi, ko je žedan i moli, a ne samodovoljnom i spokojnom za sebe čoveku, iako uznemirenom zbog čitavog sveta.

U naše vreme, Slava Bogu, čoveku je vrlo lako da se priopšti crkvenom životu, ako prema njemu ima i najmanje težnje, makar i najmanjeg nemira zbog svoje posmrtne sudbine. Samo ne bi trebalo misliti, da se može doći u bilo koji radni ili nedeljni dan odmah „na pričešće“, s tim, da se potom ne pojavljuje u crkvi čitave godine. Pričešćem ne počinje ulazak u Crkvu davno otpalog od nje i ne započinje ona od krštenja za nekrštenog, nego u oba slučaja započinje od osećanja krivice pred Bogom, od vere u Njega, a zatim sledi kratko pojašanjavanje u Koga mi verujemo i čime smo krivi pred Njim, a tek potom priprema za krštenje ili pričešće. Gospod priziva: „približi se Carstvo Nebesko“, – davano nam krštenjem ili pričešćem, – ali najpre: „pokajte se i verujte u Jevanđelje“. I ovim pričešćem ili krštenjem naš crkveni život ne bi trebalo da se okonča, nego tek istinski da započne. Kakvog smisla ima uhvatiti se za spasonosno uže, a potom ga odbaciti na pola puta? Samo „ko pretrpi do kraja biće spasen“, uči nas Sam Spasitelj.

Izvor: Pravoslavnaporodica.org.srb