INTERVJU

Ako vam je unutrašnji svet širok i raznovrstan, kad vas zatvore spolja, imate gde da odete a da se s mesta ne pomerite, kaže dr Ranko Babić.

Dr Ranko Babić, ugledni profesor na katedri za elektroniku i komunikacije na Fakultetu tehničkih nauka Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, rođen je 1957. u Peći. Elektrotehnički fakultet Univerziteta u Prištini završio je 1981. godine.

Poslediplomske studije završio je na Elektronskom fakultetu u Nišu, gde je 1987. godine odbranio magistarski rad pod nazivom „Analiza prostiranja svetlosti u multimodnom gradijentnom svetlovodu“. Doktorsku disertaciju pod nazivom „Jedan prilaz prepoznavanju elemenata rukopisa” odbranio je na Elektrotehničkom fakultetu u Prištini 1994. godine.

Autor i koautor je više naučnih i stručnih radova objavljenih u međunarodnim i domaćim časopisima i saopštenim na međunarodnim i domaćim konferencijama.

Profesor Ranko Babić ima više talenata, pored ostalog piše poeziju i prozu. Za naše čitaoce ovog puta govori o periodu pandemije i epidemije koronavirusa, vanrednom stanju u zemlji i interakciji čovek-računar, što je jedna od oblasti njegovog posebnog interesovanja.

Kako ste doživeli pandemiju korone i kako ste podneli i provodili dane u periodu vanrednog stanja?

– Kao pošast pristiglu iz Biblije. Veliki prelom, međaš dve ere. Sve je protresla, mada uz priličan doprinos medija, ali svejedno, za dva meseca temeljno je promenjena percepcija sveta u glavama ljudi, licemerje vladanja je ogoljeno, velika su preispitivanja, promena u odnosu snaga u svetu, ubrzanje pristizanja novog civilizacijskog modela. Zakratko su, ali dovoljno dugo, u pretencioznom sistemu demokratije i ljudskih prava zavladali najniži instinkti i zakon džungle. Tehnološki nadmoćna civilizacija je pokazala koliko je slabašna. Da, upravo ona koja se dičila genetičkom sintezom, stvaranjem novog života, pala je od jedne proste RNK. A pojedinac, u stvorenoj atmosferi straha, sve je video i shvatao, ali nije mogao da veruje da je odjednom zatvoren, da mora zazirati od bližnjih, da se odlaže olimpijada i parade pobede, da se zatvara fudbal, crkve, da ne govorimo o radnim mestima. Ali, mrtvi su ubedljivi. Mediji, izgleda, još ubedljiviji. Kada se stvori nova psihologija, eto osnove za velike promene. Vesti o koroni su bile toliko protivrečne da čovek prosto nije znao čega da se plaši, pa se onda plašio svega. “Ja” svedeno na “strah”. Tada je potrebno da predostrožnost prevedete u svakodnevne rutine i time ukinete strahu prostor u mislima. Zatim se okrenete radu i svojim bližnjima, onima izvan zabrane.

Bavite se pisanjem proze i poezije pa nam recite kako kao literarni stvaralac gledate na svet sa maskama i rukavicama i na socijalnu distancu?

– Rekao bih da je socijalna distanca, kao postepena epidemija, krenula mnogo pre korone, ali je nismo primećivali. Virus je samo dokrajčio udaljavanje. Koliko je u tom pogledu opasan telefon, koji nam je postao kao telesni organ? Zapravo, kroz taj naš „organ“ napadaju nas raznovrsni „virusi“ koji nam menjaju um. Socijalne mreže stvaraju iluziju da smo zajedno, a zapravo nas izoluju. Rukavice su samo materijalni simbol te izolovanosti. Maske su se u to savršeno uklopile kao simbol gubitka identiteta i integriteta, koje tako masovno proizvodi savremena civilizacija, nastojeći da od nas napravi poslušnike koji će bezglasno proizvoditi profit, nekome. Korona je ukidanjem poslednjih veza ogolila sve to, opomenula nas dokle smo došli. Na nama je da shvatimo i primenimo poruku.

Kako smenjujete stvarni i virtuelni život i gde je tu mesto Vašoj poeziji i proznom delu?

– Koliko je nešto stvarno? Čulima je potrebna potvrda uma, a lako ga je zavarati. Mediji? Film npr. govori veoma stvarno o nečemu čega u njemu stvarno nema. Potrebno je neprekidno u sebi razlučivati stvarno i zamišljeno, jer je danas oko nas mnogo zamišljenog. Potrebno je mnogo znati i saznavati, a u sebi održavati umnu ravnotežu. Mi smo pod potopom svedostupnih vizuelnih medija koji brzinom izmene i zgotovljenošću sadržaja ne dopuštaju razmišljanje o tome. Tako primljeni sadržaji razmišljaju umesto nas. Ironija je što danas svako nosi svoj potop sa sobom u džepu, tj. u rukama. Nekad je, po Svetom pismu, Gospod pustio potop na zemlju da iskoreni ogrezle u grehu. Danas je čovek pustio ovaj potop na sebe a niti vidi potop niti greh. Čitati, razmišljati, stvarati, razgovarati sa bližnjima, i eto nas. Inače nas nema.

Da li je i u ovom slučaju spas u radu i stvaralaštvu?

– Ako vam je unutrašnji svet širok i raznovrstan, kad vas zatvore spolja, imate gde da odete a da se s mesta ne pomerite.

Vaš enigmatični roman “Kruk” koji u epicentar stavlja usamljenu jedinku ophrvanu strahom, bolom i tugom, je u nekom smislu u saglasju sa vremenom koje je donela korona?

– Kruka je nesporazum sa njegovim bližnjima stavio u samoću, neophodnu da se u potpunosti suoči sa sobom i kroz sebe shvati da priroda kojom je okružen ima jedinstvenost u kojoj se može naslutiti njen duh, njeno „ja“. Korona je čoveka najviše udarila u ono što ga čini čovekom – u odnos sa bližnjima, u odnos sa Bogom. Ali, koliko je, zapravo, čoveka u koroni? Ispada da je ta majušna granica između živog i neživog bila samo posrednik da se čovek, i kao sistem i kao jedinka, okrene protiv sebe, a da u tom suočenju vidi gde je to sve prestao da bude čovek.

Kako se ova situacija sa koronom, kroz ograničavanje kretanja i kontakata, odrazila na Vaš posao profesora?

– Naprečac smo morali da pređemo na studije na daljinu. To je bilo moguće jer je postojala tehnološka podloga: svi studenti imaju računare i pristup brzom internetu, gde god da se nalaze. Tada se pomoću određenih aplikacija može dosta verno simulirati nastava uživo: vizuelno i glasovno prisustvo profesora, čak i pisanje po tabli.

U čemu su prednosti i mane nastave na daljinu u odnosu na nastavu uživo na fakultetima?

– Uz cenovnu pristupačnost prenosnih računara i pametnih telefona (moćnih računara, ali sa patuljastim ekranom i tastaturom), kao i svugde mogući pristup brzom internetu, dobili smo studente koji na času mogu očas da potraže bilo šta u ranije nezamislivo velikoj biblioteci, audio i videoteci. Osnova toga nije samo internet već pre tzv. pretraživač, koji po ključnoj reči ili izrazu brzo pronalaze traženi sadržaj. Time smo u nastavi uživo već dobili elemente nastave na daljinu, tako da ona postaje vizuelno bogatija, raznovrsnija, podstiče studente da već u toku časa pronalaze i istražuju druge izvore i još mnogo toga. Dalje, sa pojavom društvenih mreža došlo se i do grupa sa studentima, koje su poluformalne, gde se razmenjuju sadržaji o predmetu, diskutuje se, ima šale itd. Problem je kada oslabi ili padne veza, iz raznih razloga, kao što se dešavalo tokom časova sa mojim studentima sa Kosova i Metohije. Zato materijali za nastavu na daljinu moraju da budu pripremljeni u nekoliko prezentacionih oblika, od onog za punu, audiovizuelnu interaktivnu nastavu, do onog za samo tekstualni mod interakcije, kao tehnološki najprimitivniji ali najmanje zahtevan u smislu protoka (tzv. i-mejl ili čet). A da je to realan problem koji se ne može rešavati samo odlaganjem časova pokazuje i situacija sa koronom, kada stane sve. Ja sam prethodnih godna, u više navrata dosta eksperimentisao sa različitim vidovima daljinske nastave i stekao prilična iskustva, tako da sam spremno dočekao ovaj prelaz. Treba istaći da je za nastavu na daljinu potreban veliki angažman nastavnika, posebno zato što se ovakvom interakcijom sa studentima otvara i prostor za rad jedan-prema-jedan, nešto poput nastavnika u muzičkoj školi, što je svakako najbolji oblik nastave, ali je i veoma zahtevan, pogotovo uz dostupnost od bezmalo 24 sata. Ipak, ni najsavršenija tehnologija ne može da zameni neposrednost. Neposrednost je osnovna dimenzija ljudskog.

U ranijem odgovoru ste računar i pametni telefon označili kao „potop u džepu“ a ovde kažete da su to džepni ulazi u najveću riznicu znanja. Šta je on zapravo od ta dva?

– Pa i jedno i drugo. Kao i kod svake tehnologije, način njene upotrebe zavisi od nas. Ako hoćemo da se družimo sa njom umesto sa bližnjima, onda nas ona određuje i stavlja pod svoje, postajući naš alter-ego. Ako je koristimo kao alat onda mi nju određujemo, ostajući ljudi. Ne sme čovek da bude produžetak tehnologije već upravo obrnuto, da tehnologija bude produžetak čoveka. Možete i po čitav dan da budete na računaru, i na internetu, a da ga ne primetite, jer vam je on samo sredstvo da dođete do onih sadržaja kojima gradite ono što ste osmislili. Ne treba zaboraviti da su aplikacije kroz koje koristimo računar i internet zapravo složeni programi koje su napisali timovi eksperata i plus ih ‘obukli’ u ono privlačno šarenilo na ekranu kojim manipulišemo. Tako da kada koristimo računar mi u stvari opštimo sa tim ekspertima, a ne sa računarom, što dovodi do toga da mu nesvesno pripisujemo ličnost. A kada se družite sa tom „ličnošću“ to nisu eksperti-ljudi već samo njihov proizvod – program.

Izvor: Jedinstvo

Autor: Slavica Đukić