SLUHIST

Jedanput u kafani pitali su me šta bih voleo da čujem? Svirajte, ako znate „Početak bune na dahije“ ili „Pogibija popa Mila Jovovića“. Naravno, nisu znali!

U Knez Mihajlovoj, ispred Akademije sretoh zemljaka Samardžiju.

– Đe si krenuo?

– Idem na izložbu. Oćeš li sa mnom?

– Ne, bogami, a ne bih ni tebi savetova. Ako danas uđeš na izložbu, sutra ćeš u operu. To je zarazno!

Reče, i ode.

Nisam ga poslušao.

Nije prošlo ni nedelju dana, stvarno sam se našao, ne svojom voljom na koncertu ozbiljne muzike na Kolarcu. Slušao sam gudački kvartet i nije me sramota da priznam – dopalo mi se!

Pričam mojima kod kuće, a unuka Mara se šali na moj račun: deda se navukao na klasiku!

I stvarno, opet sticajem okolnosti, kupio sam kartu za violinski koncert Stefana Milenkovića. Priznajem, presudno je bilo što je Stefan Hercegovac.

Da budem iskren, ja više volim narodnu muziku, ali sam zavoleo i violinu.

Zbog Stefana.

Od narodnih pesama, najviše volim epske. (Kod nas Hercegovaca i lirske pesme su epske!)

Jedanput u kafani pitali su me šta bih voleo da čujem?

Svirajte, ako znate „Početak bune na dahije“ ili „Pogibija popa Mila Jovovića“.

Naravno, nisu znali!

A meni je u ušima treperila violina Stefana Milenkovića i bio sam ponosan što ga imamo. Ali, onako u sebi, žalim što se opredelio za violinu.

Ljudi moji, zamislite, kakav bi to guslar bio!?

Ali, majka je htela drukčije.