Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

MOMO

Da sam tada znala da Momčilo više nije živ, sigurno bih ostala da ležim još neko vreme.

 

Momčilo je uginuo i ta vest me je obuzela celu. Odmah sam obula štikle da bih bila veća od toga.

momo

Kažu stari da te sve stigne, mene ništa ne juri, ali me fino poklapa, s vremena na vreme, odozgo. Lomi mi vrat, obara me s nogu i vuče me da legnem.

Ležala sam, eto, baš juče na parketu zbog nekog drugog odlaska za koji sam mislila da je već prošao, ali kao što to obično biva, sa sobom je povukao sećanja na sve ostale odlaske. Da sam tada znala da Momčilo više nije živ, sigurno bih ostala da ležim još neko vreme. Ovako, odlazak mačke shvatam tragično koliko i gubitak njega. Zatičem sebe kako ležim na podu gde je malo Momče sedelo u njegovoj cipeli.

Svi moji momci nestaju. Imaju Englezi prikladnu reč i za to – eventually. „U svoje vreme“, „Konačno“… Kao – jedvačekanje, kao nešto dobro… a baš nije. Jer Konačnost me bije u potiljak, dolazeći odavno sa juga. Onda je neočekivano zapucala s još južnije tačke, kao da granice nisu dovoljno velike. Srem se potpuno slučajno zatekao u središtu ruže vetrova. Sada bije sa Bližeg zapada.

Volela bih da sam od ovih balkanskih kiša, izrasla viša od svakog odlaska. Ovako stanem na štikle, obučem mantil, zagaravim oči i mislim o tome sutra.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: