U POTRAZI ZA VEČNIM ŽIVOTOM

Tragedija savremenih hrišćana se sastoji u tome što oni traže Božije kao svoje nasleđe, dok je potrebni tražiti Boga kao izvor večnog života.

Arhimandrit Rafail Karelin govori o tome kako u današnjem svetu treba tražiti Gospoda Boga, a ne Božije u svojim delima.

Ako se savremeni čovek upita šta je večni život on će reći: „To je rajski život, to je mesto divne lepote i večne radosti; to je mesto i stanje u kojima su ukinuti svako zlo, smrt, truležnost, nesklad, u kojem ništa ne pomračava ljudsku dušu; večno prebivanje tamo gde prebivaju Anđeli i sveci i u koje Božanstvo snishodi Svojom neizrecivom svetlošću.“ I ovde su opet pomereni akcenti: večni život je mesto blaženstva i stanje koje se karakteriše kao radost duše.

Međutim, ovde je propušteno nešto veoma važno, a to je: Bog ne daje samo Svoje, što samo po sebi već prevazilazi ljudski razum, već daje Sebe Samog, čini čoveka bogom po blagodati. Pred ovim darom sva ljudska dela ne mogu da se ne izgledaju beskonačno mala. Gospod je obećao da će dati za dela milosrđa neizmerno većim uzdarjem, ali ovde On daje čoveku s čim se ništa ne može uporediti, što nema analogije, ono što premašuje sve ljudske pojmove: daje Sebe Samog. O kakvim zaslugama ovde može da se govori? Kako se može „zaraditi“ Bog, kako se Bog može dobiti kao nagrada? Ovde je tajna mistične ljubavi Božanstva prema ljudskoj duši. Ostalo je potrebno samo kako bi zov ove ljubavi bio uslišen.

Tragedija savremenih hrišćana se sastoji u tome što oni traže Božije kao svoje nasleđe, ali ne traže Samog Boga kao izvor večnog života. Njima je neshvatljiv svetootački izraz oboženje; njima je neshvatljivo šta znači postati bog po blagodati. Ne shvatajući, oni to ni ne žele. Oni žele samo povratak izgubljenog Edema kao predivnog vrta gde cveta nebesko cveće, gde nema starosti i smrti. Za njih dobra dela postaju svojevrsna garancija za dobijanje večnog blaženstva. Međutim, tajna ovaploćenja Sina Božijeg, tajna iskupljenja – ne samo kao povratak u bezgrešno stanje, već i kao put duše ka Bogu kroz pričešćivanje Njegovom Božanskom svetlošću, kroz ushođenje i ozarenje, kroz ulaženje u Božanski život, put večnog beskonačnog bogoupodobljenja je našim savremenicima neshvatljiv.

Na Krstu je Gospod nas zamenio Sobom. U crkvenim Tajnama Duh Sveti priprema ljudsku dušu za novi život kroz sjedinjenje s njom, srazmerno njenoj pripremljenosti za ovo sjedinjenje. Spasenje je veliki dar, a savremeni čovek gleda na njega kao na nešto obavezno i kao na nešto što odgovara dostojanstvu samog čoveka. Treba shvatiti šta je glavno, šta je najviši čovekov cilj. Konačni i istovremeno beskonačni čovekov cilj je oboženje. Ono se ostvaruje samo posredstvom blagodati. Blagodat se čoveku daje samo u Crkvi, u ovom polju večne Božanske svetlosti koja je u uzajamnom dejstvu s ljudskom dušom i nevidljivo je prosvećuje (u nekim slučajevima ovo prosvećenje duše Božanskom svetlošću može biti toliko jako da postaje očigledno, vidljivo čak i za ljude iz okoline).

Tajne Crkve za svoju osnovu imaju iskupiteljnu žrtvu Hrista Spasitelja. Gospod je zavolevši nas još pre našeg postojanja ispunio sve kako bi nam darovao ne samo Svoja neizreciva dobra, već i Sebe. Spasene On vidi kao odraz Svog neizrecivog obraza, u spasenima prebiva kao u živim, besmrtnim, nerukotvornim hramovima. Za njih je On sve – početak i kraj.

Bez osvećenja blagodaću spasenje nije moguće. Oni koji govore o spasenju samo kroz dobra dela samim tim stavljaju izvestan znak jednakosti između ovih dela i darova Božjih, dok su dobra dela samo uslov za ispoljavanje i razvoj osećanja ljubavi, pošto su ljubav prema Bogu i ljubav prema ljudima neodvojive jedna od druge. Čovek sa svojim dobrim delima, koji se nada da će za njih dobiti spasenje liči na prosjaka koji sakupivši nekoliko bakrenih novčića smatra da se za njih može kupiti carski dvorac.

Za spasenje je potreban preobražaj čoveka. Ovaj preobražaj Duhom Svetim počinje na zemlji, u Crkvi i s prelaskom u Crkvu Nebesku ne završava se nikada. Samo blagodaću Duha Svetog Koji deluje u Crkvi čovek može da postane bog po blagodati u večnosti.

Izvor: Prijatelj božiji