Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

STAV O KORONI

U listu Politika objavljeno je mišljenje ekonomiste Nebojše Katića pod naslovom „Strategija straha“, a tiče se aktuelne svetske pandemije koronavirusa.

 

Katićevu kolumnu „Strategija straha“ prenosimo u celosti.

strategija straha

Da li je kovid 19 najveća mirnodopska katastrofa u poslednjih sto godina ili je reč o globalnoj manipulaciji do sada neviđenih razmera?

Da li su mere zaštite od pandemije mnogo opasnije od same bolesti? Da li su građani zaista maloumna i neodgovorna gomila koju vlasti moraju čuvati od njih samih, suspendujući zato osnovna ljudska prava i uvodeći mere nadzora bez presedana?

Drakonske mere koje su države uvele pravdaju se naučnim savetima koje daje struka. Problem sa ovim objašnjenjem je što struku čini heterogena struktura eksperata čiji se stavovi o pandemiji značajno razlikuju. Vlasti su se, najčešće, oslanjale na onaj deo struke koji je svojim katastrofičnim projekcijama inicirao uvođenje apsurdno restriktivnih, često nelogičnih i nekonzistentnih mera.

Deo struke se ne slaže sa zvaničnim katastrofičnim narativom. Oni smatraju da su mere izolacije neproporcionalne opasnosti od zaraze i da nanose ne samo ogromnu štetu ekonomijama, već i zdravlju ljudi. Marginalizovanje i blokiranje tog dela stručne javnosti izaziva duboku sumnju i nespokoj – kakvi motivi stoje iza ignorisanja i ućutkivanja uglednih stručnjaka koji drugačije misle?

Istovremeno, države koje su u obavezi da u krizama smiruju paniku i istinito obaveštavaju svoje građane, čine sve da se strah i histerija pojačaju i ne čine ništa da obuzdaju medije koji luduju šireći paniku. Potrebna je velika doza gluposti da bi se poverovalo kako su panika i histerija dobar način da se sačuvaju životi.

Dodatni problem je što statistika ne ide naruku onima koji tvrde da je svet u krizi bez presedana. „Razočaravajuće“ mali broj ljudi umire i odbija da se prilagodi katastrofičnim projekcijama. Ne pomaže ni praksa olakog upisivanju kovida 19 kao uzroka smrti. U Britaniji, na primer, 20 procenata preminulih je starije od 90 godina, 74 procenta je starije od 75 godina, dok je 90 procenata preminulih starije od 65 godina. Apsolutna većina preminulih, bez obzira na dob, već je imala narušeno zdravlje. Ali statistički, svi su preminuli od kovida. Od starosti se, izgleda, više ne umire. Kovid je, volšebno, uspeo da potamani i sve druge viruse gripa koji su se uvek javljali u zimskom periodu.

U ovom trenutku, na planeti čije se stanovništvo procenjuje na oko 7,8 milijardi ljudi, preminulo je oko 440.000 duša. Po procenama Svetske zdravstvene organizacije (SZO) iz decembra 2017, od respiratornih bolesti koje su povezane sa sezonskim gripom u svetu se svake godine, tiho i bez panike, upokoji i do 650.000 ljudi. (Kovid 19 pripada upravo toj vrsti bolesti.) Tek kada broj žrtava kovida skoči na 650.000 biće dostignut nivo o kome govori SZO. Potom će broj mrtvih morati da poraste za još 350.000 kako bi dostigao broj žrtava „hongkonškog gripa“ iz 1968. Procene žrtava tog gripa kretale su se između milion i četiri miliona ljudi, i to u vreme kada je ukupan broj stanovnika planete bio upola manji nego što je danas. Ta teška pandemija tada nije zaustavila život na Zemlji.

Stratezi straha objašnjavaju kako više ništa neće biti isto, bar ne do spasonosne vakcine. Tvrde i da bi građani umirali u milionima da nisu sprovedene drakonske mere, jer to pokazuju njihovi veoma, veoma naučni modeli. Ovi stratezi ignorišu činjenicu da se smrtnost značajno razlikuje od države do države uprkos primeni sličnih mera, da nema jasne korelacije između broja umrlih i jačine karantinskih mera, da je u zapadnim državama proporcionalno mnogo više umrlih nego u istočnoj Evropi ili na Dalekom istoku. Manjak znanja se tako nadoknađuje viškom panike.

I dok se svet trese od indukovanog straha ekonomije propadaju, nezaposlenost raste, dugovi država, preduzeća i građana se gomilaju. Deca ne idu u školu, studenti ne idu na fakultete, kritične operacije se odlažu, neophodne terapije se ne sprovode. Ljudi umiru jer se ne usuđuju da odu u bolnicu i zatraže neophodnu pomoć plašeći se da ne umru od kovida. Porodično nasilje raste, anksioznost, neuroze i psihoze uzimaju danak. Koliko je ljudi već umrlo „zahvaljujući“ merama zaštite od kovida? Koliko ljudi će tek umreti kada trenutni andrenalinski šok prođe? Koliko će ljudi iz ovog indukovanog ludila izaći dodatno osiromašen i upropašćenog života? Ko će preuzeti odgovornost za to – struka?

Da li histeriju kreiraju ljudi opasnih namera ili ljudi preblizu farmaceutskoj industriji i fondovima Bila Gejtsa ili je ovo teško stanje nastalo kao posledica neznanja, straha i panike u vremenskoj iznudici? Šta god da je razlog, jedno je sigurno – vlastima (demokratskim i onim drugim, svejedno) kao da se dopada situacija u kojoj ljudi saterani u tor prestaju da koriste zdrav razum i ne usuđuju se da postave logična pitanja. Ako su stratezi straha to zaista i želeli, čini se da su uspeli.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: