PREMIJERA NA STEJDŽU BESKRAJA
„Premijera?“ – bljesnu Suština radoznalo u meri kojom zablista i sva moć kamenja u sazvežđu nakita po njenim rukama.
Beše to vreme velikog uzbuđenja. Oči univerzuma su radile kao brojčanik. Široka delta vremena sa mnogo utoka.
Svuda se samo o tome šuškalo, a vremenom i pričalo sve glasnije i glasnije… Čak su i sva vremena govoreći međusobno mnogoglasjem sve češće pominjala događaj mogućeg poslednjeg vremena.
Praktično, niko ne bi pošteđen tog virusa grozničavog iščekivanja nečeg što samo što nije banulo kao veliko, neviđeno i neminovno. Glasine su se prelivale široko izvan svog korita plaveći strasno i s nadahnućem sve željne nepoznatog. Željne i žedne nečeg što su možda i zaboravljena zbivanja nekih prvih vremena koja odjednom postaju događaj izvan svih vremena.
I kucnu čas. Pometnja je bledela pred izvesnošću obznane. Zvanice su već uveliko pristizale i punile dvoranu dahom iščekivanja… Sva vremena behu u groznici, ali naoko ozbiljna, masivna i stamena… Najzad ono o čemu su mnogoglasjem predočavala! Najzad!
Blistala su i sva mnogobrojna ogledala u čijim se sjajnim licima umnožavao, i prelamao na neshvatljivo blještave razlomke, broj prispelih zvanica i onih večito smušenih koje su pravile čitave čvorove duž mermernih hodnika. Miris nenaslutivog i nepoznatog se širio koncentrično kao nesvestica.
„Obožavam ovaj miris“ – aurično prošapta jedan od virtuelnih likova u prolazu… Za likom zaljuljan u prostoru osta šlep žarke prašine koju prenose komete.
Sve je već bilo puno, prepuno. Više nigde ni jednog jedinog mesta… Ni za kvark! Beše to onaj pravi čas Punog Vremena ako ne i sam krug Svekolikog vremena. Potpuna i konačna sprega svega „oduvek“ do onog „zauvek“ u večnosti. Baš pravi čas zapleta i raspleta. Dvorana se punila sve više. Ličeći na džinovsku čauru raspuklog kestena koja i nije bila samo to već i nešto prerušeno kao oko neke sasvim nepoznate, organske opservatorije. Oko koje posmatra…
Čulo se kretanje nekretanja, uočavao oblik svakog pokreta i pogleda kao bizarna neophodnost svih prisutnih zvanica… Natalni prizor drevne formule prožimanja opšteg i pojedinačnog važnog i nevažnog, koja je načas čudom oživljena, postala čitljiva za sve učesnike… koliko za one u parteru, toliko i za one po ložama i sa galerije. Svetla su kaskadno gasnula… sve je uranjalo u obrise, nestvar ili neku nepoznatu, a prijemčivu i potrebnu tvar opojnu, tvar zaboravljenog. I odasvud je treperilo ono prohladno, galaktički multipolarno „punoprazno“ strujanje kojim nepoznato doziva iza još uvek spuštene zavese. Savršeno stanje velikog iščekivanja, uoči velikog iščekivanja pred kojim ni Bogovi nisu ravnodušni iako možda znaju sve…
Trenutak se bližio.
„I?… Šta večeras gledamo?“ – upita Suština Vreme nagnuta preko ivice kosmosa.
„Večeras! Večeras gledamo Zoru čovečanstva, našu omiljenu predstavu.“ odgovori joj Vreme.
„Premijera?“ – bljesnu Suština radoznalo u meri kojom zablista i sva moć kamenja u sazvežđu nakita po njenim rukama.
„Da. Prva posle Hrista…“
Zavesa se dizala i Oči Univerzuma prekinuše razgovor tražeći prizor novog milenijuma.