Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

PODVALA ZA NAIVNE

Šta raditi u slučaju da dobijete paket sa robom koju niste poručili? Onlajn-prodavnice love u mutnom i pokušavaju na ovaj način da vam izvuku pare. Novinar DW istražuje zašto je dobio tufnaste izbeljene farmerke od 500 evra.

 

Paket koji je isporučio DHL bio je adresiran na „Nemanjo Rujevic“, što je još i preciznija varijanta. Bio sam u raznim pošiljakama oslovljavan kao „Nemanya“ ili kao „Rooyewich“. Veća je muka što taj paket sa robom – pošiljalac je jedan što se kaže ekskluzivni modni brend – nisam tražio. Ili barem mislim da nisam, ali sam ostavio mogućnost da sam toliko ogrezao u potrošačko društvo da se više i ne sećam šta sam kada poručio.

paket sa robom

Ali unutra – imam šta i da vidim. Farmerke, pa još izbeljene i sa rupama, ukrašene crvenim i belim tačkicama koje izgledaju kao da je neko nehajno poprskao farbu. Sad već ozbiljno sumnjam u sebe, jer ovako nešto sam mogao da naručim samo na teškim opijatima ili ako sam, ne znajući, postao mesečar.

U paketu, kako se često u Nemačkoj čini, priložen je račun koji tek treba platiti. Cena, prava sitnica: 489 evra. E tu sam već bio siguran da ovo ne bih poručio ni na opijatima, ni da su me stavili na hajdučke muke.

Sve ja to uredno zapakujem, zalepim etiketu priloženu unutra (kojom firma plaća povratnu poštarinu ako mušterija vrati paket iz bilo kog razloga) i naznačim da ništa od njih nisam tražio. A onda se odam novinarskom istraživanju metodom guglanja.

„Trik prodavaca kako bi omlatili pare“, piše masnim slovima na portalu nemačke Centrale za zaštitu potrošača. Pojava je očito masovna.

O čemu se radi? Neki proizvođači ili onlajn-prodavnice šalju ljudima robu koju nisu poručili. Kako su došli do podataka – imena, adrese, a u mom slučaju bogami i do odgovarajuće veličine farmerki – druga je priča. Ko zna gde sam ostavio podatke ne čitajući sitna slova i možda pristao da se podacima trguje u komercijalne svrhe.

Zašto bi pobogu slali nenaručenu robu i bezveze plaćali poštarinu?

Zato što im se izgleda isplati. Deo ljudi plati jer im se dopada roba, deo jer se zbuni i misli da je to naručio, deo jer se uplaši da će imati problema ako ne izmiri račun ili dobija upozorenja (pretnje) pošiljalaca da ga čeka tužba.

Biće ipak da, makar kod poslovično birokratskih Nemaca, velika većina ljudi takav paket ne prihvati i ne plati, što me navodi na pomisao: koliko proizvođača stvarno koštaju te proklete farmerke „od 500 evra“ koje za njih šiju polurobovi po Bangladešu? Jer, očito im se isplati da masovno šalju robu i plaćaju poštarinu.

Štaviše, kako kažu zaštitnici potrošača:

Kad dobiješ robu koju nisi naručio, imaš puno pravo da je besplatno zadržiš, pokloniš, uništiš ili baciš, baš kao da ti je poklonjena. Ne moraš da im vraćaš paket i ne mogu te naterati na to.

Drugi razlog što ljudima – kako čitam, širom sveta – stižu neželjene pošljke jeste Amazonov algoritam. Preko najveće onlajn-prodavnice na svetu prodavci mogu nuditi svoju robu, a što više prodaju i pošalju, to njihov proizvod zauzima bolje mesto u pretrazi. Neretko šalju jeftini šund na razne strane, ne mareći što im to niko neće platiti, jer se nadaju da će boljom pozicijom na Amazonu sve to nadoknaditi i još profitirati.

Ako vam se desi slično, važno je znati kada ipak morate da vratite robu:

– ako je zabunom dospela u vaše ruke ili poštansko sanduče. Recimo, adresirana je na nekog drugog Nemanju Rujevića sa drugom adresom, ili na nekakvog Peru Perića kojem je greškom pripisana moja adresa.

– ako ste u toj onlajn-prodavnici naručivali pa vam je greškom isporučena drugačija roba. Recimo majica veličine L umesto XL, ili su vam istu majicu poslali dvaput.

Šta nikako ne treba da radite kad vam stigne paket sa robom?

– da platite robu koju niste tražili. Onda bi, u nastavku spora, to moglo da se tumači kao pristanak to jest čin zaključenja kupoprodajnog ugovora.

– da pismom ili mejlom potvrdite i pozdravite prijem robe. Recimo, imate potrebu, kao ja, da im napišete mejl sadržaja: „E baš vam hvala na ovim farmerkama, baš su mi takve trebale za sledeći požarevački vašar.“ Čak i ako je ironično, i obično „hvala“ može da se tumači kao zaključenje kupoprodajnog ugovora.

– da o svom trošku šaljete paket nazad pošiljaocu. Prvo, nema potrebe, drugo, oni mogu i dalje da se prave ludi, pa da vam opet vraćaju paket, pa da on ide tamo-vamo, pa da na kraju DHL mora da ga skladišti što u Nemačkoj može da vam naplati i do 50 evra. Jer, u tom slučaju DHL posluje sa vama, vi ste samostalno slali paket i poručili uslugu isporuke.

Zovem korisnički servis firme koja me je darovala izblajhanim farmerkama. „Savetujem Vam da pošeljete robu nazad i odete u policiju jer Vam je neko ukrao identitet“, kaže mi žena.

„Ukrao identitet“ više zvuči kao holivudski film, ali moguće je da neko ko zna moju adresu poruči robu na moje ime (doduše, onda bi valjda barem ispravno napisao „Nemanja“, a ne „Nemanjo“). Ne vidim šta ima od toga osim da mi pričinjava sitnu neprijatnost, jer račun je priložen i tek treba da se plati, što mi, naravno, ne pada na pamet.

A može biti i da u korisničkom centru imaju pripremljenu taktiku – kad im se neko javi, iznerviran što mu šalju skupocenu robu koju nije tražio, oni kažu „to je neko poručio umesto Vas, javite se policiji“.

Kaže mi još žena da na moje ime nema kod njih drugih porudžbina. Hajde da joj onda verujem, za sada. Što kaže Ilija Čvorović, oće centrala da pogreši jednom, ali ne sto puta.

Kako god, probao sam farmerke i uopšte mi ne stoje loše. Žena mi predlaže da ih zadržim i u njima krečim stan, ionako imaju one tufne kao od farbe.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: