PROMENA KOJA JE UZBURKALA SVET

Ruski bogoslov, protojerej prof. dr Vladislav Cipin osvrnuo se na konverziju koju je ovih dana doživela Sveta (Aja) Sofija. Posle skoro jednog veka ona je ponovo muslimanska bogomolja.

U istoriji koju Sveta Sofija ima od milion i po godina nastupila je nova epohalna promena.

U dalekoj prošlosti njeno pretvaranje iz pravoslavnog hrama u džamiju podudarilo se s početkom novog vremena: od raznih varijanti hronološke granice između srednjeg veka i novog doba najubedljivija i skoro opšteprihvaćena je 1453. godina, kad je pao Carigrad koji su osvojile Osmanlije. Glavni grad pravoslavne imperije postao je rezidencija osmanlijskog sultana Mehmeda Osvajača. On je Sabornu crkvu Carigradske patrijaršije pretvorio u džamiju. Po volji osnivača Republike Turske Kemala Ataturka, Sveta Sofija je postala muzej, a sad je dekretom turskog predsednika E. Erdogana još jednom promenila status – ponovo je pretvorena u džamiju. Mnogobrojni protesti protiv ovog akta koji je planiran pre nekoliko godina i koji je bio javno obećan nisu imali željeni efekat, Ankara ih je ignorisala.

Pravoslavni svet, hrišćani raznih konfesija i kulturna zajednica su ga primili sa žalošću. Pravoslavnim Rusima Sveta Sofija je posebno draga – i zbog toga što su u nju došli izaslanici velikog kneza Rusije ravnoapostolnog Vladimira, zbog njihove priče o onome što su videli i šta su doživeli boraveći u ovom hramu: „Ne znamo jesmo li se nalazili na nebu ili na zemlji, zato što na zemlji nema takvog obličja i lepote, i nismo u stanju da ih opišemo; znamo samo da tamo s ljudima obitava Bog,“ – poslužile su knezu kao impuls za donošenje odluke o sopstvenom krštenju i o pokrštavanju sopstvenog naroda.

U sadašnjoj situaciji treba trezveno i adekvatno oceniti karakter i dimenzije doživljenog gubitka. Neprevaziđeno delo velikih arhitekti Anfimija iz Trala i Isidora iz Mileta nije srušeno zbog predsednikovog dekreta. Sačuvali su se i mozaici Svete Sofije, i među njima ima remek-dela, koja predstavljaju najviša dostignuća hrišćanske umetnosti. A s druge strane, i u vreme kad je hram Svete Sofije imao status muzeja i kad u njemu svejedno nije bilo mesta za javnu molitvu, za pravoslavno bogosluženje, a hrišćanske hodočasnike ništa nije ometalo da se mole srdačnom i umnom molitvom u ovoj svetinji ni u vreme dok je bila džamija.

Pravde radi treba podsetiti da nisu Turci Osmanlije bili prvi koji su se drznuli da napadnu ovu svetinju. Hram je u VIII veku doživeo napade ikonoboraca koji su s njegovih zidova skidali mozaik. Početkom XIII veka crkvu su opljačkali krstaši. Pošto su zbog svoje grube neukosti umislili da su komadići mozaika napravljeni od zlata vadili su ih sekirama. I napokon, dva veka kasnije, kad je crkva pretvorena u džamiju mnogostradalni panoi mozaika koji su pokrivali njene zidove bili su skinuti ili pokriveni malterom. Mozaičke prikaze koji su se sačuvali ispod njega restauratori su otkrili u muzejskom periodu istorije hrama.

Bez obzira na sve gubitke Sveta Sofija i danas ostaje jedno od najvećih dela stvorenih ljudskom rukom, ona još uvek nosi u sebi odblesak višnjeg sveta, vidljive znake dodira s božanskim savršenstvom. Ruski slikar M. Nesterov koji je posetio hram Svete Sofije dok je bio džamija pod utiskom od onoga što je video napisao je:

„Sveta Sofija koja ne izgleda grandiozna s mora izbliza je ogromna. Gomila muslimanskih dograđenih objekata je unakazila prvobitne forme. Međutim, čim sam ušao u hram sve se promenilo… Skoro od samog ulaza… vidi se skoro ceo svod kupola, koji toliko liči na nebeski svod. Njegova nepreglednost je nepreglednost neba, što se, naravno, ne može reći o kupoli rimskog Petra koja je tako teška i pritiska… Zadivljujući je prostor kupole koji izgleda kao da je bezgraničan.“

Ogorčenost hrišćana zbog akta turskog predsednika je prirodna, ali reakcija pravoslavnog sveta na promenu statusa Svete Sofije ne može se podudarati s onom koja je ovim povodom izražena u izjavi rukovodstva Svetskog saveta Crkava. U njoj je ovaj akt E. Erdogana okarakterisan kao „udarac zadat ujedinjenju religija“. Možda se radi samo o nezgrapnom izrazu, i možda se imala u vidu solidarnost ljudi koji pripadaju različitim verskim zajednicama, ali se pritom zalažu za izvesne opšte vrednosti. A „objedinjenje religija“ je štetna utopija čijoj realizaciji svesno mogu da teže ljudi koji su lišeni religiozne vere.

Ali šta će biti sa Svetom Sofijom kad Erdoganov nalog poprimi konkretne crte? Kakvi će biti stvarni uslovi za njen obilazak? Turska strana tvrdi da će pristup Aja Sofiji ostati slobodan i da će čak bio besplatan, kakav do sad nije bio. Pesimisti i skeptici mogu reći: loš početak će imati još gori kraj. Međutim, realističan pogled na situaciju ne daje osnove za bojazan, u svakom slučaju u najbližoj perspektivi, da će postavši džamija hram biti zatvoren za posetu od strane „nevernika“.

Glavnu brigu danas predstavlja očuvanje mozaika Svete Sofije. Poznata je tradicionalna netrpeljivost islama, isto kao i judaizma, prema svetim prikazima koja je u prošlosti išla i dalje – do zabrane svih oblika figurativne umetnosti, tako da je talenat umetnika mogao da se realizuje u neiscrpnoj maštovitosti prilikom stvaranja ornamentalnih ukrasa.

Savremena Turska je daleko otišla od nekadašnje idiosinkrazije u odnosu prema prikazima: oni su prisutni u njenim gradovima i selima na svakom koraku – u njoj verovatno nema grada koji nije ukrašen statuom Kemala Ataturka – a u džamijama se ne dozvoljavaju nikakvi sveti i figurativni prikazi, kao i u stara vremena. S pretvaranjem Svete Sofije u džamiju će, naravno, biti donete odluke u vezi s ovim. Još uvek se ne zna koje tačno. Međutim, date su zvanične izjave o tome da će režim zaštite spomenika koji je UNESKO predvideo za objekte „Svetske baštine“, kakvom je Sveta Sofija proglašena još 1985. godine, biti poštovan i ubuduće, a ovaj režim ne isključuje samo uništavanje, već i svako oštećivanje zaštićenih remek-dela od svetskog značaja. Biće dobro ako se u tom smislu promena ograniči zastiranjem mozaičkih panoa u toku muslimanske molitve. Čudovišna perspektiva uništavanja mozaika Svete Sofije se danas ne zapaža: umereni islamizam koji je uticajan u savremenoj Turskoj daleko zaostaje za fanatizmom vandala iz ISIS-a, Alkaide ili talibana.

Postoji mudra narodna poslovica – posle bitke svi su generali. A uvek je korisno i umesno analizirati uzroke poraza radi lekcija za budućnost. Iza ove odluke koja je žalosna za nas, hrišćane, a koja je doneta u Turskoj, vidimo najmanje dva osnovna faktora.

Jedan se nalazi po strani od napora hrišćanske i kulturne javnosti da spreče ovaj događaj. Njegov koren se krije u samom turskom društvu, tačnije, u tome kako se postepeno, korak po korak menjala reakcija ovog društva na odugovlačenje procesa integracije Turske u zapadnoevropsku zajednicu, konkretnije – u EU. Nešto slično se moglo zapaziti i u odnosima između zapadnog sveta koji je do juče bio katolički i protestantski, a danas je posthrišćanski, s drugim zemljama i narodima koji su težili ili još uvek teže da uđu u ovo privilegovano društvo. Iluzorne nade smenjuje razočarenje. Peripetije ovih veza su nam dobro poznate, delimično na osnovu sopstvenog iskustva, zato što ih je naš narod osetio na svojoj koži.

Očiglednu ilustraciju ovog procesa predstavlja trivijalna slika mamljenja šargarepom koja se ne može dohvatiti. Integralni Zapad, pored toga što na njemu ima mnogo ljudi koji kritički razmišljaju, ubeđen je u sopstvenu nadmoć nad drugim civilizacijama i u svoju nesavladivu privlačnost za ostali svet. Ipak, ova privlačnost ima svoje granice. Ova sablazan se ne sviđa svima. Kad bi Turska konačno postala postmuslimansko društvo, poput posthrišćanskog Zapada – bila bi primljena u EU, ali se to nije desilo i usled toga se učvrstio stav principijelnih protivnika vesternizacije dobivši podršku od Turaka koji su razočarani nekadašnjim iluzijama od uspostavljanja bratskih odnosa sa Zapadom. Dekret predsednika Erdogana predstavlja simboličan gest upućen Zapadu, koji se u islamskom svetu često pogrešno poistovećuje sa hrišćanstvom čija kolevka zapravo nije na Zapadu, već na Istoku – u Palestini. Pod vlašću „Zapada“ – krstaša – Sveta Sofija se nalazila samo nešto više od pola veka.

Drugi faktor koji je poslužio kao impuls za donošenje odluke i pretvaranju hrama Svete Sofije u džamiju danas jeste kriza u odnosima unutar pravoslavnog sveta. Fanar se suprotstavio Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi počinivši akt jurisdikcijske agresije. Sad vidimo jednu od posledica učinjenog raskola. Da je pravoslavni svet solidaran Ankara bi se teže odlučila da preduzme korak koji je sad učinila. Radi se o tome što je nedavno carigradski patrijarh uz saglasnost poglavara i episkopata drugih pomesnih Pravoslavnih Crkava mogao da daje izjave u ime 300 miliona pravoslavaca. Koga on predstavlja nakon što je usled njegovih postupaka postalo nemoguće očuvanje kanonskog opštenja Ruske Pravoslavne Crkve s njim? U Turskoj ima jedva nekoliko hiljada ljudi koji pripadaju Carigradskoj patrijaršiji, i glas vaseljenskog patrijarha s katedrom u Carigradu nije čula državna vlast zemlje na čiju teritoriju se prostire njegova jurisdikcija.

A drugi glasovi iz inostranstva, koji i danas imaju veću težinu, a koji su dati za očuvanje nekadašnjeg statusa Svete Sofije, u Ankari su bili ignorisani pod izgovorom nepokolebljivosti nacionalnog suvereniteta. Za podržavanje raskola mora biti plaćena visoka cena i ona će vremenom možda postati još viša. Nemoć Fanara može izazvati i druge, možda osetljivije akcije. Videćemo da li će za njihovo sprečavanje Carigradsku patrijaršiju pod svoju zaštitu one sile u čijim geopolitičkim igrama je ona tako rado odlučila da se poigra na teritoriji Ukrajine. Međutim, one danas imaju mnogo svojih problema.

Izvor: Pravoslavie.ru