BOJANKA
Na stolu dečiji crteži, rasute boje, četkice. Pored stola na stolici, moja nedovršena slika… „bojanka“, ostala sam bez daha…
„Teto, teto, nećeš da se ljutiš?“
„Zašto, šta si uradila?“
„Znaš, Ogi i ja smo malo popravili tvoju bojanku.“
Pomislim, koju bojanku, gledam u Anastasiju…
„Dobro, neću.“
Kasno popodne uđem u sobu s namerom da dovršim „Pogled kroz prozor“, ulje na platnu. Na stolu dečiji crteži, rasute boje, četkice. Pored stola na stolici, moja nedovršena slika… „bojanka“, ostala sam bez daha… preko cele slike debela crna linija… popravila deca…
Natopim krpu terpentinom i počnem da skidam tu crnu liniju. Popravim donekle, ali od svetlo plave postade neka čudna nijansa sive. Ćutim, deci ništa ne govorim. Oni utrčavaju u sobu, sedoše za sto i nastavljaju da doteruju svoje kreacije.
Posle nekoliko dana, završena slika, potpisana, još samo da se boje osuše i da je odnesem na uramljivanje.
„Branka! Nemoj da se ljutiš, dođi da vidiš.“
Šta sad, zašto me prijateljica zove tako uspaničeno? Ona, zbunjena gleda u mene dok ulazim u sobu, ono dvoje malih protrčava pored mene, odoše u dvorište. Slika! Crna, još sveža boja, sliva se niz platno na stolicu… četkica kraj slike…
„Baci je u kantu za đubre!“
„Nemoj, ja sam kriva, nisam obratila pažnju šta deca rade…“
Izašla sam iz sobe, setih se, broj do deset…
Ponovo terpentin…
Slika je dobila pozitivna mišljenja na jednoj grupnoj izložbi…
„Teto, hoćeš jednom da mi pokloniš ovu sliku? Meni se ona jako sviđa.“
„Naravno, ti si je dva puta ′popravljala′, zato je takva.“
Anastasija ne shvata o čemu govorim, ali raduje se poklonu. Deca…