BABA LEPA
Igrali smo se u dvorištu kada su nas pozvali i rekli da je baba Lepa umrla. Neutešno smo plakali držeći se za ruke pored njenog kreveta.
Nagone me neki dani, predeli i iskustva da se otisnem u duhovne prostore i vratim sećanje na odbeglo vreme. Zar otpočinjem novo traganje? Da li su to novi podsticaji duše ili raskopavanje ugasnulih iskustava predaka?
Slika nežne starice u meni razbukta plamen prošlosti. Poznavala je svaki cvet koji raste pod nebeskom kapom. Mirisala je na ivanjsko cveće. Svojom rukom milovala je naše nemirne čuperke kose i vidala rane duše. Plakali smo u njenom naručju kada su nas grdili roditelji i tukla starija deca iz komšiluka. Umela je da uteši, da nađe pravu reč koja zaceljuje.
Voleli smo je jer je njena ljubav bila tako široka i silna da je obuhvatala svaki zemaljski i nebeski prostor. Nosila je prostrano iskustvo života u svom nežnom zagrljaju. Imala je osmeh koji je razmicao oblake nad našim glavama da smo uvek doticali nebo i prostore čistote. Verovala su naša dečija srca da ona poseduje svu mudrost sveta i da zna odgovore na sva pitanja. Dobra reč me uvek podseti na njen zvonak glas kojim nas je uspavljivala dok je nežno tkala priče od mirisnih snova, dalekih svetova i velikih ciljeva. Hleb iz njenih ruku uvek je mirisao najlepše. Taj miris tek pečenog hleba zauvek se utisnuo u bit moga bića. Evo ga, ponovo izranja iz nekog mraka, iz neke svetlosti, tuge i snova.
Na dan kada je umrla, kuća je mirisala na pečen hleb i bosiljak. Pozdravila se sa svima i rekla da će otputovati. Bila je mirna, lepa i uredna, kao i uvek. Pamtim da je bila pobožno svečana. Obukla je nove haljine, stavila žutu maramu, prekrstila se i ― zaspala. Igrali smo se u dvorištu kada su nas pozvali i rekli da je baba Lepa umrla. Neutešno smo plakali držeći se za ruke pored njenog kreveta. Kada smo se smirili, majka nas je poslala da obavestimo familiju u selu o danu sahrane, bez zadržavanja u kućama. Rekla nam je da ne smemo plakati. Svako od nas je nosio suze u grlu, trčali smo šumskim stazama i seoskim putevima kako bismo se kući vratili pre mraka. Mirisala je noć, mesec je prostirao svoje svetlosne snopove i obasjavao šumske staze.
Staze kroz šumu odavno su neprohodne, kuća mog detinjstva samuje na obronku pod nebom, do seoskog groblja je teško doći, ali je crkvena porta uvek otvorena. Moja baba je davno otputovala… A kao da je juče bilo… Čitav svet moga detinjstva iskrilio je pred mojim očima. Sada smem da plačem zbog izgubljenih snova i raspršene nade.
Neka kasna tuga pritisla me je do sećanja i ne napušta me. Sveća dogoreva u mojoj ruci. Hladan vetar dodiruje obraze i zaustavlja suze. Oslobađa me sećanje od strahova i čežnji. Smiruje se vetar. Misao se sabira i otvara vidik. Baba Lepine ruke nežno grle i danas, jer je put do njenog srca uvek otvoren.