OSLONAC NA TRADICIJU I TRAJNE VREDOSTI
Knjiga „Podruga“ ima za cilj da nas vrati korenima i podseti na ono vreme u kome smo se čvrsto oslanjali na tradiciju i neke trajne vrednosti.
Život piše romane. I pisci pišu romane. Nataša Terzić, ekonomista po zanimanju, rođena u Begovom Lukavcu u opštini Istok na Kosovu i Metohiji, ovih dana je dovršila pisanje romana sa zanimljivim naslovom „Podruga“.
Još je zanimljiviji motiv po kome je roman dobio naslov. Taj motiv je podruga. Podruga je retko upotrebljavana i malo poznata reč. Označavala je tokom prošlog veka drugu ženu koju je muž dovodio u kuću u slučaju kada sa prvom ženom nije imao dece. Druga žena je rađala decu i živeli su svi zajedno pod istim krovom. To je u nekim sredinama na Kosovu i Metohiji bilo dopušteno običajnim pravom i čak uz prećutnu ili otvorenu saglasanost prve žene nerotkinje, koja iz ekonomskih razloga i nije imala gde da ode. One su, kaže Nataša Terzić, mogle da opstanu zajedno, jer im je zajednički bio viši cilj – podizanje dece i njihovo osamostaljivanje. Deca druge žene u ovakvim zajednicama nisu doživljavale prvu očevu ženu kao maćehu već kao pomajku. To je ta priča.
Na trnovitoj životnoj stazi
Nataša Terzić je rođena 1973. godine u velikoj i čuvenoj patrijahalnoj porodici Terzić u Begovom Lukavcu kod Istoka. Majka Milanka bila je učiteljica kada se udala za njenog oca Trifuna Terzića koji je bio bio ispektor u policiji i ceo radni vek proveo u SUP Istok.
Porodica Terzić je u to vreme živela u velikoj porodičnoj zajednici koja je brijala četrdeset članova…
– Ja sam rođena u malo manjoj porodici, svega dvanaest članova, imam stariju sestru Tatjanu i dva mlađa brata Nebojšu i Teodora. Majka sam šestoro dece: Stefana, Anđele, Jelisavete, Magdalene, Marije i Jovana. Takođe sam i baka Valentine, Danila i Krune. Živim sada posle kosovske golgote i progona 1999. u Divošu, malom sremskom selu na obroncima Fruške Gore. Završila sam osnovnu školu u mom rodnom selu, Begovom Lukavcu, gimnaziju – prirodno-matematički smer u Istoku i Višu Ekonomsku školu u Peći – ispričala nam je Terzićeva.
Prema rečima naše sagovornice, pisanjem se bavila još od osnovne škole, a posebno su bili zapaženi njeni radovi iz gimnazijskog doba. Talenat je ćutao zapreten sve do skoro.
– Kao i svi naši ljudi sa Kosova i ja sam imala težak put i trnovitu stazu. Selila sam se skoro trideset puta, živela na raznim mestima sa porodicom. Nabrojaću samo neka mesta u kojima sam boravila posle Kosova 1999. To su: Ljevoša, Podgorica, Peć, Ljevoša, Nova Gajdobra, Čelarevo, Sutomore, Tivat, ponovo Sutomore, Nova Gajdobra, Aranđelovac, Radinac, Kovin, Beograd – kolektivni centar Resnik, opet Beograd – Mali Mokri Lug, Divoš… To su samo neka mesta unutar kojih sam se opet selila dva-tri puta – kaže Nataša, pa nastavlja:
– Šesnaest godina sam bila u braku i rodila sam petoro dece. Kada sam se razvela, moje najmlađe dete je imalo samo dve godine. To sam teško podnela… Po novom zakonu, roditelj koji ima sredstva izdržava decu. Ja sam morala da izađem iz kuće i počnem život iz početka u svojoj trideset šestoj godini.
Narativni jezik i stil
– Došla sam u Beograd iz Aranđelovca sa jednim velikim crnim koferom i počela da radim šta sam stigla. Prvi posao koji sam našla je da čistim Istočne kapije Beograda, zgrade na Konjarniku. Kasnije me je moja buduća kuma, za samo 22 radna dana, obučila za asistenta knjigivodstva i sekretaricu. Posle dve godine upoznajem sadašnjeg supruga Radovana Beslaća, sa kojim imam sina Jovana. Selimo se u Divoš kod Fruške Gore u kuću koju nam je donirao Komesarijat za izbeglice i grad Beograd. Ovde živimo od 2019. među divnim i toplim Sremcima. Suprug Radovan me je podržao u nameri da napišem i objavim roman. Njemu dugujem veliku zahvalnost. Podršku sam imala i od rodbine, prijatelja i drugih koji su čitali „Podrugu“ ili delove koje sam javno objavljivala – navodi Terzićeva.
Roman „Podruga“ Nataše Terzić, pored ostalog, opisuje reku Ibar od izvorišta pa sve tokom do jezera Gazivode, i dalje, jezikom i stilom koji mami čitaoca, jer je verodostojan i asocira na jedno prohujalo vreme.
Umetnička vrednost romana je upravo u tom jeziku i stilu i tim često arhaičnim rečima, koje su negde i zaboravljene, ali ih je autorka romana iz svoje duše pretočila i otrgla od zaborava.
U ovu priču vešto je uvedena i srpska kraljica Jelena Anžujska koja je osnovala prvu žesnku školu na Balkanu, upravo u Brnjacima, u Ibarskom Kolašinu.
Recenzent knjige Jasenka Lalović o ovom romanu, između ostalog, kaže:
„Vreme u kome živimo je vreme površnosti. Ono suštastveno često ostaje po strani, neprimetno, zapostavljeno, neretko zaboravljeno. Zbog toga je neosporan značaj svih onih stvaralaca koji pronalaze validan način da skrenu pažnju javnosti na ono važno. Posebno, ako su to dela koja će ostati u amanet pokolenjima. Jedno od takvih ostvarenja je Natašina „Podruga“. Knjiga koja ima za cilj da nas vrati korenima i podseti na ono, ne tako davno vreme u kome smo se još uvek čvrsto oslanjali na tradiciju i neke druge, malo više, vrednosti. Upravo zbog toga, uticaj ovakvih ostvarenja je više nego značajan po sve nas.“
Izvor: Jedinstvo
Autor: Slavica Đukić