Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

USLOVI FILMSKIM RADNICIMA

Holivudska filmska industrija od danas je bogatija za nova pravila koja će važiti za sve filmove koji bi u budućnosti pledirali za neku od nagrada Oskar.

 

Američka filmska akademija objavila je danas nova pravila za filmove učestvovanje filmskih ostvarenja u trci za „Oskara“. Ne, ne radi se o umetničkim standardima, ne radi se o kinematografiji, čak ni o glumačkim talentima. Suština je u identitetima.

pravila za filmove

U budućnosti film će morati da ispuni najmanje dva od sledeća četiri uslova akademije:

1. Glavnu ulogu mora da tumači minimum jedan glumac/glumica pripadnik rasne ili etničke grupe (crnac, azijat, Latinoamerikanac ili Arapin i drugi). U sporednim ulogama mora biti minimum 30% pripadnika rasnih ili etničkih manjina, LGBT, žena ili invalida. Osnovna tema filma treba da pokriva rasne, genderne (rodne) ili probleme osoba sa invaliditetom.

2. Minimum dve osobe koje rukovode izradom filma (režiser, glavni kamerman, direktor kastinga) moraju da budu pripadnici LGBT grupa, žene ili invalidi.

3. Kompanija koja finansira film mora da zaposli određen broj stažera, za svoj račun, iz redova pomenutih manjinskih grupa (rasnih, gendernih, seksualnih ili osoba sa invaliditetom).

4. Određen broj rukovodilačkih mesta u distributerskim kućama, marketinškim ili reklamnim kompanijama koje se bave promocijom konkretnog filma mora da bude odvojeno za pripadnike manjinskih grupa.

Tako se u Sjedinjenim Američkim Državama stotinak godina nakon SSSR-a pojavio prvi statutarno propisani proletkult. I u ranom Sovjetskom Savezu postojale su slične kvote samo što one nisu bile vezane za seksualne manjine, već u prvom redu za proletersku klasu, ali se takođe vodilo računa o zastupljenosti različitih sovjetskih naroda i naravno žena.

Boljševički komesari vodili su računa ne samo o glumačkom sastavu, već i o tematici. Tako su favorizovani filmovi koji su se ticali scena iz procesa industrijske proizvodnje, revolucionarnih zbivanja i uvek uz neizbežno centralno učešće masa kao pokretača celokupne ljudske istorije i progresa. Nikuda bez masa!

Stilski eksperimentalni roman Borisa Pasternaka „Doktor Živago“, sa predivnim poemama i ne baš tako sjajnom prozom, bio je zabranjen ne zbog toga što je sadržao antikomunističku propagandu, već zbog toga što je to bila dubinski lična, individualna ispovest samog pisca. Nije bilo masa, nije bilo heroja, svuda je bio Pasternak, njegov veliki talenat i još veća samoljubivost. Ovaj psihološki autoportret Borisa Pasternaka bio je shvaćen kao pretnja proleterskoj kulturi.

Slične tenedencije primećujemo i na turbo-liberalnom Zapadu. Ideologizovane birokrate će birati režisere, glumce, tematiku filmova. Kinematografija prestaje sasvim da bude umetnost, ali i proizvod industrije zabave na koji gledalac želi da potroši teško stečen novac – film je moralistička poduka, film je pamflet!

Klasni identitet, zamenjen je seksualnim, gendernim i rasnim, baš po tom redosledu. Diktaturu proleterijata menjamo za diktaturu homoseksualaca, feministkinja i homo-fem crnaca, jer konzervativni crnci sigurno nisu ideološki podobni.

Na pitanje zašto su baš ovi identiteti favorizovani naspram nacionalnih, verskih ili klasnih identiteta dobili bismo odgovor da je to urađeno zbog toga što pomenute grupe pate u savremenom društvu, oni su žrtve diskriminacije. Razume se da je ovo apsurdna generalizacija.

Da li homoseksualac sa Beverli Hilsa strada više od heteroseksualnog seljaka iz Kentakija koji je do guše u dugovima i pred plenidbom svoje porodične farme? Da li je sin nekog NBA košarkaša, koji pliva u novcu, žrtva rasne diskriminacije zato što je jadni crni milioner? Da ne pričamo o tome da za većinu žena, to što su žene nije najbitnija stvar na svetu, kao što ni svi muškarci ne pripadaju jednom velikom klubu znojavih, agresivnih zveri.

Identiteti se prelamaju. Identiteti se ređaju po lestvici od najnižeg do najvišeg. Raspoređujemo ih mi – slobodne ličnosti, ne bilo koji moralistički inkvizitori svih ideoloških boja. Ako neko želi da bude nacionalista na prvom mestu, a homoseksualac na drugom, to je njegov izbor, ne može mu ideološka policija reći da je njegov identitet LGBT. Ako žena želi da stavi verski identitet ispred gendernog, ona ima to pravo, i niko ne može da je smešta u položaj večne žrtve koja nije u stanju sama da se izbori za sopstvena uverenja.

Sloboda se ne sastoji iz agresivnog nametanja ličnog identiteta celom društvu, ma kako on dotičnoj osobi izgledao ispravno. Sloboda je dopustiti ličnosti da se nesmetano razvija, razumejući da njen mikrokosmos, njen unutrašnji svet pripada samo njoj i da ne može biti preslikan na čitavo društvo.

Manjina ne može prisiliti većinu da živi po njenim uzusima, niti većina može istrebiti manjinu zbog razlika koje ih razdvajaju. Jedino to je neutralna pozicija, sve ostalo je agresija, a svaki napad neumitno sa sobom povlači i kontra-napad. Pritom nije potrebno raspolagati genijalnim analitičkim umom pa razumeti da povratna reakcija većine poseduje znatno veću silu od bilo kog napadnog čina manjine.

Preuzeto sa FB profila Aleksandra Đokića

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: