PITANJE POLJULJANE VERE
Često od mnogih ponavljana reč, da njihova molitva nije uslišena, još je jedna potvrda da se kolebljiva vera ne može održati u iskušenjima.
Protojerej Aleksandar Šargunov govori o tome zašto reagujemo tako kada naša molitva nije uslišena, odnosno kada ona ostaje bez Božjeg odgovora.
Sveti Teofan Zatvornik kaže, da kome je korisna radost, tome se daje radost, a kome je korisna žalost tome žalost. Samo kada bi ova poslednja bila po Bogu.
Ovo znači da naše pokajanje treba da postane ozbiljnije, a naši odnosi sa drugim ljudima treba da se strože ispitaju. Prepodobni Makarije Veliki pripoveda da je znao mnoge koji su na početku puta bili neizmerno oblagodaćeni, da bi potom pali na najžalosniji način. A još više onih, koji su se čitav život trudili u smirenom poslušanju vere, nemajući pri tome naročitih uspeha, ali su dostigli spasenje u večnoj Pashi.
Sam Hristos uporno ponavlja da mi ne treba nikada da očajavamo, čak i ako se čini da naša molitva ne dobija odmah odgovor. Potrebno je vreme za njeno ispunjenje, te onaj koji moli treba da bude strpljiv. On treba da vapi ka njemu – kaže Gospod – “dan i noć” (Lk. 18,7). To je naročito dug onih koje Hristos naziva “izabranim”, jer se takvom verom, takvim uspinjanjem bez predaha, ispituje njihovo prizvanje.
Ali, da li mi često vidimo takvu veru? Gospod izražava sumnju u tom pogledu, jer je tako retka svepreodolevajuća, trpeljiva vera, koja ne očajava nikada! On se boji da će naći vrlo malo onih, vernih njemu; ili uopšte nikoga, u času Svojeg Drugog Dolaska: “Sin Čovečiji, kada dođe, hoće li naći veru na zemlji?”
Istu sumnju mi čujemo kada On govori o znamenjima koja prethode njegovom povratku – “ohladneće ljubav kod mnogih”, a znači i vera. Kada se očekivanje produžuje, kada se čini da Bog odlazi od nas u tajanstvenu i beznadežno daleku budućnost, naša vera može početi da slabi. I često od mnogih ponavljana reč, da je njihova molitva ostala bez odgovora, još je jedna potvrda da se kolebljiva vera ne može održati u iskušenjima.
Gospod odlaže odgovor i za to ima razloga. Kao što će Hristov Drugi Dolazak biti na kraju vremena, a ne sutra – tako i naša molitva ne mora biti obavezno odmah uslišena. I kao što je neophodno za Crkvu dugo očekivanje, da bi se ona naučila da straži – stremeći ka susretu sa svojim Nebeskim Ženikom, tako je i potrebno vreme, da bi naša molitva bila uslišena.
Ovo vreme se može nazvati svetim, zato što se ono osveštava molitvom, i ono nam se daje da bi mi postali duboko svesni, da je nemoguće živeti bez veze sa Bogom. I drugo, molitva treba da se produži ne samo radi onoga ko se moli, nego i radi Boga, Koji treba jednom da je usliši.
Zar je Bogu potrebno vreme da bi nas čuo? Razume se, za Boga nema prepreka, no On ne može prevideti tajnu čoveka – onakvog kakvim ga je On sazdao. Čovek živi u vremenu koje postoji radi njega. A svaki put kada Bog opšti sa čovekom, On Sam ulazi u vreme zajedno sa njim.
Koliko je vekova čekalo čovečanstvo javljanje Sina Božijeg? I koliko vekova ono čeka njegov Drugi Dolazak? I koliko će još čekati? Ovo je jedino Bogu poznato. Nama ostaje samo molitva – toliko duga, iako neuslišena, no tajanstveno približavajuća – njegov Drugi Dolazak. I neka ona bude, čak iako mi ne vidimo njeno ispunjenje, jedinstvena sa molitvom Crkve, sa njenim disanjem i skrivenim damaranjem srca.
Da bismo mi ovo bolje usvojili, Hristos nam predlaže u Jevanđelju priče (slike, obraze) koje su nam krajnje razumljive. Lik nemilosrdnog sudije, pobeđenog neodstupnom molitvom udovice (Lk. 18,16), ili lik čoveka čiji je mir narušen u noći, njegovim prijateljem – i on ne može da mu ne popusti. Obraz čoveka, koji nije u stanju da da bilo šta loše svojoj deci. Uistinu je Bog tako duboko ušao u naše vreme i do takve dubine smo mi sazdani po njegovom obrazu, da je sve naše vrednosti i nedostatke, svu našu prirodu i sve naše grehe uzeo na Sebe. I sve što On čini, čini radi nas.
“A zar Bog neće odbraniti izabranike Svoje koji mu vapiju dan i noć, i zar će oklijevati” (Lk. 18,7). Takva je molitva delo Samoga Boga, ona je u srcu same Crkve. U njoj je blagodat, darovana svim krštenim, a naročito onima koji se osećaju skriveno privučeni njime. Da, ova blagodat je suštinski neophodna, kao i blagovest istine i ljubavi, obraćene svim ljudima. To je priznanje Crkve. Bez nje sve ostalo nema smisla.
No, mi smo dužni da istinski spoznamo da je ona kupljena za nas po visokoj ceni. Da, mi smo prizvani da “uđemo u radost Gospoda svojeg”. No, radost Gospoda je pre svega u tome, da vidi u srcima izabranih takve molitve, u kojima nema nikada očaja i koje nikakva odlaganja, ne mogu obmanuti. I mi čvrsto verujemo, da jednom kada naše molitve sazru do punoće, da će onda biti i do kraja uslišene – zato što je Bog postao čovekom, da bi čovek po daru njegove ljubavi, mogao postati Bogom.