IN MEMORIAM
Napustio nas je veliki srpski pevač Borislav ”Boro” Drljača, poznat u svakom kraju gde živi srpski narod, šampion krajiške pesme, vesela pojava i poštena duša.
Malo ljudi zna njegovu tešku životnu priču i kroz šta je od praktično svog rođenja prošao Boro Drljača kako bi postao ono po čemu smo ga pamtili.
Boro je rođen u najgore vreme za srpski narod, u sred hrvatskog genocida i najgorih pokolja Srba po Bosni i Krajini. U Donjoj Suvaji kod Bosanske Krupe, majka Stoja rodila je Boru 29. avgusta 1941. godine i praktično se odmah našla u zbegu.
Ubrzo zatim, majku su mu ustaše uhvatile u zbegu u Grmeču i zaklali je. Boro je nekim čudom preživeo i njega su praktično odgajale i dojile druge mlade majke iz zbegova. Nikakva fotografija nije ostala iza nje, pa Boro nikada nije ni saznao kako mu je majka izgledala. Tu svoju veliku patnju i tugu utkao je u stihove pesme „Dođu u snu, majko“.
Kao dete krstio ga je ”verski referent”, kasnije raščinjeni sveštenik i komunistički borac, pop Vlada Zečević, autor zakona kojim se Srbima zabranio povratak na Kosovo i Metohiju 1945. godine.
U ratu je Boro ostao i bez rodne kuće, a nakon rata mu se otac oženio po drugi put, dok je on rastao po domovima za ratnu siročad.
”Ali iz sve te bede i krvi rodio se kroz tipičan srpski (pobednički) inat i njegova celoživotna borba, vedrina i veseli tonovi koje je počeo uz tamburicu da peva još kao momčić.
Voleli ga ili ne voleli, slušali ga ili ne, otišao je jedan autentični Krajišnik koji je decenijama uveseljavao pre svega svoje zemljake, a umeo i da iznese—’Ne dam Krajine’, ‘Malovane visoka planino’, ‘Sa Manjače krenuli su vuci’, ‘Oj Krajino’, ‘Stade Srbin do Srbina’—i druge pesme koje su hrabrile naše borce 1990-ih.
Kroz njegove pesme najbolje se vidi i obrt našeg sveta u Bosni i Hercegovini kojem se pred očima srušila slika famoznog bratstva i jedinstva—čovek koji je 1978. godine snimao sevdalinke, 1982. godine hitove ‘Bosanac’ i ‘Jugosloven’ (‘Ponosan sam što sam Jugosloven ja…’), 1991. godine je prelomio—’Mi pjevamo poslije bitke, ne umijemo prije stati, sa Srbinom se lako živi, al’ je teško ratovati.’
Pa i na tim albumima, na omotu dominira njegov dečački osmeh, koji je zadržao do svojih poslednjih ovozemaljskih dana.
Umeo je i da lepo recituje pesme svog velikog zemljaka Branka Ćopića”.
Sada će naš Boro u nebeskoj Srbiji pevati svom rodnom kraju i pobijenim našim mučenicima, među kojima je i njegova majka.
Preuzeto sa FB Istorija Srba, dopuna: Bašta Balkana