DISKRETAN SUSRET VLADIMIRA NAZORA I ŽIVOJINA MIŠIĆA
Vladimir Nazor seda za ovalni drveni trpezarijski sto. Kapetan Živojin Mišić im sipa po čašicu rakije. Sve vreme Vladimir Nazor se drži za crnu akt tašnu ko za pušku i kapetan Mišić primećuje to i dira ga, šali se.
I dok lagano Beograd spuštaše roletne i gasiše se svetla po stanovima i neboderima, meni se spustaše teški kapci i zaspah, te mi se ukazaše dve prilike, kao kroz sarajevsku maglu, jer program se na televizoru već beše završio i beli šum, kao sa radija, ostade da odzvanja od televizora, baš kao u prošlom veku, a sve to u stvari, bejaše u mojoj tvrdoj glavi balkanskoj…
Čuh glas: „Komunisto“! A to na vrata kapetana Živojina Mišića, niko drugi, no glavom i bradom kucaše Vladimir Nazor! Gluvo doba noći je i zapravo, golub s potkrovlja, gde stanovah, je kljucao zrnevlje i mrvice hleba, pa mi je to zaličilo na kucanje čuvenog Vladimira Nazora, koga mi Titovi pioniri pamtimo iz istorijskih čitanki.
– Hoćeš li da se sporimo oko ulične table! – zaurla Nazor.
– Hajde, hajde, Nazore, da popijemo jednu ljutu ko ljudi. Da se ugreješ, napolju je zima!
– Baš vala, pada prvi sneg…
I sa starog EI radija se čuje pesma „Dolazi zima, duga i hladna“…
– Ko je zapeo da promeni uličnu tablu sa tvojim imenom i prezimenom!? – upita Nazora Živojin Mišić.
– Ne znam, kapetane Mišiću, valjda neki političari.
– Jes’, jes’, nego, sedi, sedi…
I Vladimir Nazor seda za ovalni drveni trpezarijski sto. Kapetan Živojin Mišić im sipa po čašicu rakije. Sve vreme Vladimir Nazor se drži za crnu akt tašnu ko za pušku i kapetan Mišić primećuje to i dira ga, šali se.
– Ajd’, ajd’, šta si se uhvatio za tu tašnu ko za pušku! Ne, ispuštaš je brate ko da je boj!
I onda opet klizi pesma s radija „U boj, boj, krenite junaci svi“…
– Ugasi to!
– Neću – kaže Nazoru Mišić.
– Ugasi radio kad ti kažem!
– Neću, ponovi Mišić.
– Dobro, ne moraš, imam averziju na rat, pa navaljujem ko gladan na gibanicu.
– A borio si se – pita ga Mišić.
– Jes’, zaglavio sam bradu u mašinku. He, he, he! – isceri se Vladimir Nazor.
– Pa nemoguće, ti si komunista, Titova garda, pulen. I mene su se kasno setili – kaže Živojin Mišić.
– A ja sam mislio da se po meni ništa neće zvati. Ono zove se, i zvalo se, i šta im treba da menjaju uličnu tablu sa mojim imenom!? – iščuđuje se Nazor.
– Nego, Mišiću, uđem ja u taksi i kažem taksisti: „Vozite me, druže, do ulice Vladimira Nazora!
E, tu sam Vas čekao, gospodine, više se tako ne zove. Sada je to ulica našeg kapetana Živojina Mišića.
– Em me iznervira ovo „gospodine“, em me doveze baš tu do ulice Vladimira Nazora, gde ti stanuješ kapetane moj! – Vladimir Nazor već laska kapetanu Živojinu Mišiću, pa dadoše se uz smeh bez kraja.
I kad kapetan Živojin Mišić uze da im sipa po čašicu rakije, prekrsti se i iščeze prilika Vladimira Nazora, a ja uhvatih sebe kako se osenjujem krsnim znakom, dok se budim iz sna.