Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

ŽENE I GRADOVI

Gadno je ostaviti žene, još gadnije je ostavljati gradove, ali ako ne prepukne srce onima koji u gluvo doba noći ostavljaju i ženu i grad.

 

Ti već spavaš ali ja sam budan. San mi neće na oči. Sedim na terasi i gledam u daljinu, a napolju samo krupne kapi kiše i mrkli mrak. Ima već par godina kako niti pušim niti naspem, a noćas bih i te kako i nasuo i zapalio.

žene gradovi

Mislim se, kada li je uistinu kraj, i što više razmišljam to sam bliži zaključku da je kraj definitivno neminovan onoga momenta kada se u čoveku javi prvi crv sumnje. Prvi lažan osmeh, prva sitna laž, prvo namerno sakriveno odustvo, prva pomisao da se može i negde drugde i nekako drugačije. I namerno kažem čoveku, jer žene neprekidno sumnjaju i znaju da se može i negde drugde, i bolje i drugačije.

Sumnja je kao crv koji iznutra počne da grize u zdrav i masivan hrast i ne prestaje sve dok ga onako gorostasnog ne obori.

Da prošetam kradomice kroz mrak i kišu našim ulicama pa da, ako izjutra svojim okom lukave lasice kojoj ništa ne promiče primetiš moje blatnjave cipele slažem da nikuda nisam išao? I da se ti praviš da si mi poverovala?

A mnogo su gadni ti poslednji dani. U njima je baš sve laž. Gledanje tuđe sreće koju ćeš uskoro ugasiti dođe mu nekako poput šetnje ulicama koje ćeš uskoro zanavek napustiti. Lojalnost, vernost, ona se podrazumeva i očekuje, ali za nju je potrebno nenormalno trpljenje, a istrošeni i umorni za to prosto nemaju snage.

Spavaš nevino i naivno dok ja sedim na terasi i igram se sečivom noža. Mene ono nagoni na put. Neki srećni ljudi sa ponosom se sećaju svog prvog poljupca i svog prvog ispijenog pića. Meni je preselo i jedno i drugo, i valjda mi zato najviše na svetu i prija ova pomračina u kojoj se osećam sakriveno i bezbedno od svih.

Posle četrdesete svaki postupak morao bi da služi jedino spasenju duše, razmišljam dok palcem dodirujem oštricu.

Juče sam te slagao i ukrao malo vremene samo sa zebe. Prošetao sam nekim ulicama u centru grada dok mi se smejalo zubato i varljivo sunce. Kako je samo bilo lepo upoznavati i osvajati ovaj grad! I zaista, sećanja na te dane istinske sreće, na naše početke, jedino ona odlažu neminovnost patnje. Kakav paradoks, sećanja na sreću vode u što dublji greh.

Dosta je za noćas. Da li da se već jednom uspavam na kauču i time ti nagovestim šta zaista mislim o nama ili da legnem pored tebe i provedem još jednu besanu noć…. Kukavica… Bez poljupca dok spavaš, samo jedno okretanje na suprotnu stranu i uvijanje u ćebe.

Gadno je ostaviti žene, još gadnije je ostavljati gradove, ali ako ne prepukne srce onima koji u gluvo doba noći ostavljaju i ženu i grad.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: