Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

RAZGOVOR SA STRUČNJAKOM

Kako bi se predupredio porast mentalnih oboljenja važno je raditi na prevenciji, tvrdi dr Miljana Pavićević, ističući važnost postupaka koje svako od nas za sebe može da uradi, ovde i sada.

 

Najvažnije je da se deci govori istina, da se ne pretvaramo da se pandemija ne dešava, ne ulepšavati niti nagađati šta sve može da se desi. Savetuje se da se vesti ne prate non-stop već u jednom periodu dana kako bi se informisali o trenutnom stanju, kaže dr Miljana Pavićević.

miljana pavićević

Ova 2020. biće zapamćena kao godina velike svetske pandemije koronavirusom. Infekcija kovidom-19 dovela je i do pojačane strepnje, napetosti, strahova, briga, promena raspoloženja. O tome kako se sa ovim problemima boriti, razgovarali smo sa stručnim licem, psihologom dr Miljanom Pavićević, docentom na Katedri za psihologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Prištini sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici.

Docent dr Miljana Pavićević rođena je 1982. godine u Kosovskoj Mitrovici. Doktor psiholoških nauka, radi kao docent na Katedri za psihologiju. Školovala se u Kosovskoj Mitrovici, Beogradu i Nišu. Oblast interesovanja – psihologija ličnosti i psihologija porodice. Autor je i koautor brojnih naučnih radova objavljenih u zbornicima i časopisima, učesnik na mnogim naučnim domaćim i međunarodnim skupovima. Dr Miljana Pavićević je član stručnih timova u radu sa decom i adolescentima.

Gde vidite uzroke pojačanih psihičkih problema koji se javljaju kod odraslih i kod dece u vreme koronavirusa?

– Pojava koronavirusa predstavlja jedan stresan događaj, krizu koja dovodi do promena na mentalnom, emocionalnom, fiziološkom planu. Kriza je, dakle, stanje u kome je naše uobičajeno funkcionisanje onemogućeno i okolnosti su nam nepoznate i preteće. Ta nepoznanica stvara strah i mi imamo osećaj da gubimo kontrolu nad našim životima. Ograničeni socijalni kontakti, svakodnevna upozorenja, izveštaji o masovnom pandemijskom širenju zaraze i visokom procentu smrtnosti stvaraju posebnu uznemirenost i dodatno pojačavaju bojazan, neizvesnost. Zato situacija u kojoj smo dodatno zahteva da se izborimo sa sopstvenim osećanjem izolovanosti i usamljenosti, ali i da budemo solidarni prema onima koje poznajemo, a koji su u težoj situaciji.

Šta ste primetili – kako zatvorenost, izolacija i udaljavanje deluju na ljude, posebno na decu na Kosovu i Metohiji, u sredinama koje možete da pratite?

– Zbog izolacije i preokreta uobičajenog životnog ritma, kod ljudi je najčešća reakcija strah i anksioznost, a kao prateće reakcije može da se javi depresivnost, pojačana iritabilnost, obuzetost negativnim mislima. Međutim, važno je naglasiti da su pojačane emocionalne reakcije očekivane u situaciji koja je nova i neizvesna. Kod dece je mogla da se primeti dosada usled napora da se održe različiti ritmovi školskih aktivnosti na daljinu, problemi sa koncentarcijom, povećano igranje igrica, ali i veća potreba za pažnjom roditelja iz straha da bi moglo nešto loše da im se desi.

Koje su grupe najranjivije i da li se očekuje porast mentalnih oboljevanja usled pandemije?

– Najranjivije grupe su deca, zatim žrtve nasilja, osobe sa mentalnim oboljenjima. Kako bi se predupredio porast mentalnih oboljenja, važno je raditi na prevenciji. Osnaživanje resursa i kompetencija pojedinaca i zajednice i promocija emocionlanog i psihosocijalnog blagostanja dovodi do unapređenja mentalnog zdravlja ljudi. Nephodno je osnažiti osobe da se nose sa različitim mislima i osećanjima, da razviju emocionalnu otpornost, da učestvuju u društvu i obezbede socijalnu podršku i podsticajno životno okruženje.

Može li se živeti bez bliskosti kao što su dodir ruke, zagrljaj i bez lučenja hormona ljubavi, radosti i sreće koji se aktiviraju putem dodira?

– Ne može, naravno. Ali ono što je jako bitno u ovoj situaciji jeste osloniti se na raspoložive lične i porodične resurse. Resursi su značajni, jer predstavljaju oslonac za prevladavanje stresne situacije. Adekvatno porodično funkcionisanje, emocionalna bliskost, toplina, nega, briga i privrženost članova porodice, njihova adaptabilnost, otvorena komunikacija koja podrazumeva veštine slušanja, uvažavanja i poštovanje članova porodice doprinosi optimalnom rastu i razvoju svih članova porodice.

Da li je strah od zaražavanja doveo i do pojačanog nasilja u porodici? Šta možete da nam otkrijete i kakve savete nudite porodicama da bi se nasilje izbeglo ili smanjilo?

– Izolacija u vreme koronavirusa je u već disfunkcionalnim porodicama samo pojačala intenzitet nasilja. Kada govorimo o porodičnom nasilju, treba naglasiti da se radi o veoma kompleksnom problemu koji ima višestruke i dalekosežne posledice kako po žrtvu nasilja tako i na sve članove porodice. Neophodno je da žrtve nasilja potraže stručnu (psiholog, psihijatar, psihoterapeut) i institucionalnu (centar za socijalni rad, policija) pomoć ili da to urade bliski prijatelji, komšije.

Kako se deca prilagođavaju novim uslovima života pod maskama i udaljeni jedni od drugih?

– Najvažnije je da se deci govori istina, da se ne pretvaramo da se pandemija ne dešava, ne ulepšavati niti nagađati šta sve može da se desi. Pri tome treba koristiti rečnik koji je prilagođen uzrastu deteta, ne izlagati ih traumatičnim detaljima i naravno ostaviti prostora za detetova pitanja. Treba deci istaći koliko je važno da se poštuju propisane mere, jer su tada sigurni. Takođe ih treba ohrabriti da govore o svojim osećanjima i potrebama u novoj situaciji, jer na taj način razvijaju sposobnost prevladavanja problema. Uloga roditelja je ključna u ovim situacijama. Na njima je da deci pruže osećaj sigurnosti, da ih smire, da ih ohrabre i osnaže za buduće izazove.

Kako na ljude utiče ta vremenska uzlaznost, a potom pad krivulje delovanja i širenja koronavirusa i kako savladavati strah?

– Uzlaznost krivulje je svakako dovela do pojačane anksioznosti i straha kod ljudi, a pad krivulje do opuštanja. Ono na šta treba uputiti ljude jeste da je važno da se ponašaju kako je propisano da bi se zaštitili od prenošenja virusa, ali da u okviru tih ograničenja mogu da nastave sa svojim svakodnevnim aktivnostima i zanimacijama. Savetuje se da se vesti ne prate non-stop već u jednom periodu dana kako bismo se informisali o trenutnom stanju. Na taj način čovek može da se bavi pozitivnim stvarima, da se oseća dobro i da širi takvu atmosferu sa ljudima sa kojima komunicira.

Šta preporučujete, kako se ponašati u očekivanju i iščekivanju novog talasa kovida-19 na jesen i njegovom susretanju sa virusom gripa, jer je i to neka posebna vrsta stresa?

– U ovoj situaciji najvažnije je da činimo ono što je u našoj moći u cilju zaštite mentalnog zdravlja. Ne potcenjivati sopstvene sposobnosti da se izađe na kraj sa situacijom i mogućnost nalaženja izlaza iz situacije. Održavamo ličnu higijenu, ponašamo se odgovorno, obavljamo svakodnevne aktivnosti, organizujemo stvari koje treba obaviti.

Šta očekujete, da li će se život vratiti u normalu, odnosno da li ćemo se vratiti životu onakvom kakav smo imali pre pojave koronavirusa ili ćemo dalje nastaviti prilagođavajući se nekom novom načinu života?

– To je teško reći. Ne možete kontrolisati šta će se desiti u budućnosti. Ne možete kontrolisati koronavirus. Niti možete magično eliminisati sasvim prirodni strah ili anksioznost. Ali ono što možete kontrolisati su postupci koje vi preuzimate – ovde i sada. I to je ono što je bitno. Jer to šta radite, ovde i sada, može doprineti vama, onome ko živi sa vama i vašoj celokupnoj zajednici.

Autor: Slavica Đukić

Izvor: Jedinstvo  Miljana Pavićević

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: