Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

POSLE BREGALNIČKE BITKE

Suze su lile niz usahle, izborane obraze. „O, to je srpska jabuka, srpska! Da, srpska je“, govorio je jedva čujno.

 

Ovo je samo kratka priča o jabuci i siromašnom vojniku na umoru. Nije napisana za kakvu čitanku, već za one koji toliko hitaju da omladini ispričaju da je otadžbina samo jedan „starinski pojam“, za one koji se toliko trude da nam oduzmu naša najtoplija, najbolja, najplemenitija osećanja.

srpska jabuka

Priču je mome drugu, kapetanu Holstadu i meni ispričao urednik „Politike“ dok smo jednog dana sedeli i ručali razgovarajući o ratu. On je kao rezervni oficir učestvovao u oba pohoda, i u Turskom i u Bugarskom ratu, bio dvaput ranjen pred Andrijanopoljom i jedanput u poslednjem ratu.

Upravo smo stigli do slatkiša, pred nama je stajala činija sa jabukama i pomorandžama. Prvo je uzeo pomorandžu, a onda je iznenada vratio natrag i umesto nje uzeo jabuku i rekao:

– Sada ćete čuti nešto najlepše što sam doživeo tokom celog rata. Video sam mnogo primera najveće požrtvovanosti i odanosti, samoodricanja i hrabrosti, ali ipak ništa nije ostavilo tako jak utisak na mene kao ono što sam doživeo kada sam poslednji put ležao ranjen u velikoj bolnici ovde u Beogradu.

To je bilo posle bitke na Bregalnici i ja sam bio najzad smešten u krevet u Vojnoj bolnici.

Jednoga dan stigao je vozom iz Soluna transport od 250 novih ranjenika; bili su to oni nesrećni drugovi koji su prešli Albaniju, koji su prošli kroz užasne muke prvo tokom marša boreći se protiv groznih Albanaca, a kasnije se u Duri i Aleksiji boreći protiv boleština.

Ranjenici i bolesnici, koji su uz mnogo truda smešteni na parobrod i posle burnog i dugog putovanja prebačeni u Solun, stigli su najzad vozom u Beograd, opet posle dugog puta. Nekolicina ih je umrla usput, a još više ih je bilo na ivici smrti.

U krevet pokraj mog smešten je jedan prilično mlad vojnik; bio je skoro gotov. Lice mu je imalo boju posivele zemlje i bio je toliko slab da su lekari odlučili da ga više ne muče pregledima. Jedino se još valjalo pobrinuti da mu poslednji časovi proteknu što lakše.

Tu je upravo bilo prisutno nekoliko engleskih i nemačkih lekara, a kao tumač ih je pratila supruga primarijusa, gospođa Zondermajer. Neka mlada medicinska sestra je stajala odmah uz njih držeći u ruci korpu s jabukama i narandžama.

Približila se ranjeniku i pružila mu jednu pomorandžu, ali on je odmahnuo glavom kao da mu je ponudila kakvo zlo. Pružio je ka njoj svoje nemoćne, isušene ruke i pogledao je kao da je očima moli za nešto. Zatim je oborio pogled na korpu.

Onda je ona uzela jednu jabuku, lepo crvenu i žutu, inače kakve su divne srpske jabuke, i stavila je na njegov pokrivač. Vojnik je uze sa vidljivom radošću, stavi je pred sebe, blagoslovi je znakom krsta.

Njegove šake s isušenim prstima nežno su milovale jabuku kao da maze dečiji obraz, iznova i iznova, neprekidno. Suze su lile niz usahle, izborane obraze. „O, to je srpska jabuka, srpska! Da, srpska je“, govorio je jedva čujno.

Na usnama mu se pojavio osmeh, njegove oči su potražile sestrine kao da joj iz dubine svoje duše šalje reči zahvalnosti. „Hvala, hvala!“

Engleski i nemački lekari upitaše gospođu Zondermajer šta to vojnik kaže. Ali ona više nije mogla da odgovori. Ona, koja je mesecima svakodnevno hodala između ranjenika, koja je videla tako mnogo dirljive odanosti i požrtvovanosti, bila je suviše uzbuđena. Suze su joj curile niz obraze i na kraju je promucala:

„On samo kaže da je to srpska jabuka.“

Lekari se pogledaše međusobno, dubokim naklonom pozdraviše tu Srpkinju i otidoše.

Dva dana kasnije ranjenik je umro. U šakama je stezao jabuku a umro je sa osmehom na licu.

Dan kasnije sam razgovarao sa gospođom Zondermajer i pomenuh joj „vojnika i srpsku jabuku“.

Ona onda reče:

„Niko me nije video da plačem za vreme rata, ni kada su moja dva sina otišla; ni kada smo saznali da su eskadron u kome je služio mlađi sin verovatno opkolili Bugari i sasekli do poslednjeg čoveka, nisam imala pravo da zaplačem, ali tada nisam mogla ništa drugo. Duboka ljubav našega naroda prema Otadžbini kazuje mi da je to dobar i zdrav narod i da idemo u susret bezbednoj i velikoj budućnosti. Plakala sam od radosti i zahvalnosti.“

Henrik A. Angel

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: