Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

„ZVUCI MAŠINA“

Pesma „Zvuci mašina“ lekara anesteziologa Nemanje Dimića potresno je svedočanstvo o svakom trenutku koji preživljavaju medicinski radnici širom Srbije u borbi sa koronom.

 

Anesteziolog Nemanja Dimić je na svom Fejsbuk profilu objavio emotivnu pesmu posvećenu medicinskim radnicima koji se bore protiv koronavirusa. Pesma lekara Dimića se zove „Zvuci mašina“. Tekst u celosti možete da vidite ispod, kao i originalnu objavu.

pesma lekara

Noć, stižem na posao i već na početku smene
Sirena sa hitne najavljuje prijem iz Arene!
Hitno je, dođite brzo, čoveku je loše
Njegove životne funkcije se troše
Skafander, maske, rukavice, viziri
Obučeni samo pogled da viri
A on gleda, za vazduh se bori, ječi
Njegov pogled govori više od reči
Modar je, boji se jer čeka ga krah
Trudi se da poslednji uhvati dah!
Kasno!!!
Još jedna smrt, još jedna linija ravna
A za nas je postao već prošlost davna
Još jedna osoba, još jedan izgubljen život
Dok u glavi odzvanja covidov kikot.
Stali smo svi, sestre i lekari
Al’ zvuk sa mašine, tišinu kvari
Alarmira, smeta, remeti misli
Pokrenite se! Covid će novi slučaj da smisli!
Stvara mučninu, glavobolju, jezu
Koga će sledećeg da nam dovezu
Taj prokleti zvuk, da li će stati
Dokle će naše živote da prati?
Sa njime ležem, sa njime se budim, verovatno ga i sanjam
Al’ kad ustanem tugu sa lica sklanjam
Jer zelim da, ujutru, kad me vide moji
Pomisle da ispred njih i dalje isti čovek stoji
Onaj čovek vedrog duha, nasmejan, čiji je visoki let
Imao snage da promeni svet!
Ali ja nisam isti, ni mi nismo isti
Jer ni u glavi, ni u duši, mi više nismo čisti!
Previše smrti, previše tuge za kratko vreme
Nisu uspeli, za ovo da nas spreme
Da svake se sekunde, minuta, sata
Borimo za život nečijeg oca, nečijeg brata
Nečije majke, nečije sestre, nečije žene
Gledajući koliko brzo, život može da uvene
A onda sve stane, dodje kraj smene
Došlo je vreme kući da se krene!
Kako ?!?!?!?

https://www.facebook.com/dimic1/posts/10223382092396945

Sa suzom u očima, pognute glave
Koračam do kuće, dok misli me dave
Razmišljam dok drugi idu u izlaske
Dete me jos uvek ne zna bez maske!
E tada umor predje u bes,
Bol u ljutnju, tuga u stres
Kada će ljudi konačno da shvate
Da covid ne daje kredit na rate
On dolazi tiho, a odlazi glasno
Dok vama još uvek to nije baš jasno
Al’ bojim se posle će već biti kasno
Jer nažalost virus se ne bori časno
Već podmuklo, mučki, napada s leđa
A onda se šepuri medicinu vređa
Skraćuje prosečni životni vek
I zna da trenutno ne postoji lek.
Stižem do stana, stavljam osmeh na lice
Pa pravac na ribanje da skinem sve klice
Preko maske poljubim dete i ženu
Legnem i čekam narednu smenu.
Ustajem već, jer smeta mi tišina
Čekaju me covid i zvuci mašina.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: