IZA ZATVORENIH OČIJU
Osećam da taj neko nisam ja. Iako smo toliko vremena proveli zajedno, na ovom mestu iza zatvorenih očiju, ja tvog imena ne mogu da se setim.
Zatvorila sam oči i ceo svet je utihnuo.
Glasna tišina i katransko crnilo zaposelo je čitavo prostranstvo iza mojih sklopljenih očiju. Pozvala sam te, a ti me nisi izneverio.
Sena tvog bića se rasprostrla na krevetu pored mene obasjana toplom zlatnom prašinom. Crne kovrdže padale su na tvoje morske oči koje su guste trepavice poput suncobrana sklanjale od mog pogleda.
Ne mogu da odgonetnem da li si budan ili kao i ja prizivaš prazninu, a sa njom i nekog sa kim možeš da je podeliš.
Osećam da taj neko nisam ja. Iako smo toliko vremena proveli zajedno, na ovom mestu iza zatvorenih očiju, ja tvog imena ne mogu da se setim. A tvoje nežno lice izloženo mom zamišljenom pogledu polako gubi obris i pada u bledilo.
Otvaram oči, a ti nestaješ. Nekada si možda i bio tu, ali sada si samo smeša kostiju i mesa presvučena mladošću kojom ispunjavam prazninu onda kada tamo ne želim da postojim sama.
Toliko sam dugo čekala da se pojaviš i pokucaš na moja vrata, da sam ostarila čekajući tebe. Sada čekam nekog drugog jer ti nikada nisi bio stvaran?