Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

ŠTETNI INSEKT NA USEVIMA

Duhovna mlakost se očituje u zapostavljanju i negiranju dela pobožnosti, u odbacivanju i zapostavljanju navika redovnog učešća na Liturgiji, molitve, posta, kao i navike razmišlja i nadanja nad budućim novim Božjim svetom, večnim životom.

 

Prva pomisao kada se kaže duhovna mlakost proizilazi iz činjenice da je tu reč o duši, koja je pre bila u jednom dobrom, ispravnom, vrućem odnosu prema milosti Božjoj.

duhovna mlakost

Osoba koja nikada nije ni bila “zagrejana” za Gospoda, nikada nije ni bolovala od ove duhovne bolesti. Duhovna mlakost je kao štetni insekt na usevima. On napada isključivo zdrave biljke, biljke koje imaju u sebi život, a ne suve i mrtve. Sama pojava tih insekata na njivi nam govori, da je zemlja na kojoj su nikle napadnute biljke prethodno bila dobro navodnjena.

Veoma često se dešava da oni koji su bili bogato blagosloveni Božanskom milošću, kojima je bila pokazana velika ljubav Božja, neprimetno i tiho upadnu u duhovnu mlakost. Slobodno možemo reći, da možda samo nekoliko hrišćana na ovoj zemlji nisu podlegli ovoj bolesti duše i duha. Jedna od najgorih karakteristika duhovne mlakosti jeste, da dolazi tiho, neprimetno i neočekivano na nas. Kada bi imala sirene i zvona, da njima najavi dolazak u našu dušu, tada bi duša bila probuđena – trgla bi se iz dremeža. Ali to nije tako, duh mlakosti dolazi polako, prikrada se, i kao hloroform uspava žrtvu i ubija je bez vriska, užasa. Zbog toga je duhovna mlakost tako opasna i fatalna. Dok se otvoreni greh predstavlja kao crni oblak pun munja i gromova, duhovna mlakost je fina i tiha, te tako ubija na hiljade.

Simptomi duhovne mladosti na duši

Mlakost se očituje u zapostavljanju i negiranju dela pobožnosti, u odbacivanju i zapostavljanju navika redovnog učešća na Liturgiji, molitve, posta, kao i navike razmišlja i nadanja nad budućim novim Božjim svetom (večnim životom). Mlak hrišćanin se ne prepoznaje samo po svojoj nezainteresovanosti za duhovne stvari, već i po izvođenju svoje pobožnosti, kod njega je prisutan tup duh, koji se vidi u njegovoj sporosti, nevoljnosti i neodlučnosti za duhovne stvari.

Drugi simptom duhovne mlakosti jeste, u tome da hrišćanin počne da živi u prošlosti, u vremenu nekada mu iskazane milosti Božje. Tada je njegova duša doživela snažno obraćenje, obnovljenje života, posvećenje kao potoke svetla i ljubavi Božje slivala se na njega. U ono vreme svaka pobožna aktivnost je delovala laka i izvodljiva. Hrišćanski život je bio poput čarolije. Međutim, kasnije ovi potoci svetla i ljubavi u “rukama” duhovne mlakosti postaju zamka duši. Kada prestanu da stižu od Boga instant blagoslovi, ovakva duša počinje da očajava i pada u duhovnu mlakost, umesto da se trgne i shvati da odrastanje u veri znači – uporno traženje stvari, dok ih se ne dobije.

Šta je sadržaj duhovne mlakosti?

Prvi element duhovne mlakosti jeste stanje samozadovoljnosti duše sa trenutnim stanjem u duhovnom životu. Postoji nejasni glas u umu (srcu) hrišćanina, da sa njim nešto nije uredu, ali se to pripisuje lošim osećajima i mislima koje donosi svakodnevica. Većina hrišćana je zadovoljna svojim trenutnim stanjem i duhovnim životom i ne namerava da menja baš ništa. Oni ne očekuju nikakvo bolje vreme za svoju dušu, niti neke nove, neočekivane, sveže Božje blagoslove i iskustva. Začuđujuće je da ćete u prosečnom parohijskom hramu naći uvek samo par hrišćana koji žele više, koji nikako nisu zadovoljni niti sa svojim duhovnim stanjem, niti sa duhovnim stanjem u crkvi. Naravno, većina ovakve “žigoše” kao fanatike, zanesenjake, bunDžije, jer remete njihovu dremku…

Drugi elemenat duhovne mlakosti jeste tajna pomisao duše, da je tako mnogo učinila za Boga. Ona je dobila toliko bitaka, pretrpela sve i svašta radi imena Gospodnjeg i imala toliko uspona (rasta) u Božanskoj milosti, te oseća da treba povući crtu, sabrati svoja dostignuća i tražiti od Boga zasluženu platu tj. penziju. Ovo je veoma prefinjeno samoulagivanje, jer sebe drži za nekoga ko tako dobro poznaje Boga, da sa tim i sam Bog mora da bude zadovoljan.

Nešto nije u redu!?

Duhovna mlakost se očituje još i u sledećem, u duši se javlja prigušen krik i vapaj za popravkom odnosa sa Bogom. Srce oseća da nešto nije u redu. Verovanje (doktrina) je u redu, spoljašnji život je ispravan, svedočenje drugima je tu. Sve potrebne hrišćanske dužnosti se pretresaju i sve govori da je u redu, ali u srcu i dalje ostaje neki tihi nemir, Duh uzdiše.

Svedoci toga smo i sada sa novonastalom situacijom oko aktuelne pandemije Koronavirusa. Svi smo zbunjeni i uzdrmani. I odgovorno tvrdim da se kao Crkva nismo snašli. Svi kako tako rade svoj posao. I država, nadležne institucije, struka… A nama je bilo najlakše samo da svoj poziv sprovedemo.

Nema više Božjeg dodira na savest, nema osećaja Božje punine u srcu, nema slatkih vizija Božanskih istina, nema svetla i svežine, odgovora na molitve, nema tako dragocenog osećaja Spasiteljeve prisutnosti, nema te duboke želje da se proslavi Njegovo veličanstvo, nema jeke duhovnih pesama tokom sna, nema nežnosti, nema želje za spasenjem dugih, nema vođstva i šaputanja Svetog Duha kao nekad, nema odlučnosti u molitvi, da se pričešćuje. Ne verujemo više ni Hristu kad kaže „ne boj te se“. Uplašili smo se za svoj život. Pravdamo se virusom i da „mora tako“. Govorimo kako možemo Liturgiju služiti i preko TV ili drugih prenosa savremene tehnologije. Dezinfikujemo kašičice u toku pričešća. Služimo Liturgije bez naroda. Plašimo se ako dođemo na Liturgiju u vreme policijskog časa da ćemo platiti kaznu ili da će nas zbog toga uhapsiti.

Da li ovo opisuje naš duhovni život? Ako je tako onda se bojim da smo upali u “zamku” mlakosti. Stavljamo sebe u opasnost da budemo “ispljuvani iz Hristovih usta”, ova snažna metafora nam govori koliko je ozbiljan problem duhovne mlakosti.

Nemojmo dozvoliti sebi da izgubimo nebo zbog svoje pasivnosti!

“Znam tvoja dela: da nisi ni hladan ni vruć. Da si makar ili hladan ili vruć. Ovako, pošto si mlak – ni vruć ni hladan – ispljunuću te iz svojih usta…” (Otk. 3:15-16 )

Sreća naša što je Hristos savršena Ljubav i beskrajno nas voli. Inače bi brali kožu na šiljak…

Sveštenik Blagoja Katić

Izvor: cudo.rs

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: